PRIČE IZ KOMŠILUKA: Radmiline ideje pretočene u stvarnost kao “ogledalo jedne epohe”
Naša današnja sagovornica, iako nije Apatinka po rođenju, učinila je zaista mnogo za naš grad. Radmilu Savčić većina vezuje samo za galeriju, ali mnogi ne znaju da je, zahvaljujući njenom entuzijazmu i posvećenosti, te radikalnim promenama koje je izdejstvovala osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, opština Apatin postala ozbiljan centar kulture, kroz koji su prošli brojni umetnici, ne samo iz oblasti likovnog stvaralaštva, već i pozorišta, muzike, književnosti… Iako u osmoj deceniji života, ova istoričarka umetnosti i dalje je izuzetno aktivna, te je tako sredinom prošlog meseca promovisala impresivnu monografiju koja predstavlja prikaz 60 godina galerijske delatnosti u Apatinu. Ne propustite u nastavku pročitati još jednu lepu i inspirativnu priču iz našeg serijala.
Naša sagovornica rođena je i detinjstvo provela na selu, u Vladimirovcu, u južnom Banatu, a koje pamti samo po lepom.
“Ćudljivo je to selo. Zimi duva košava, probijajući hladnoćom do kostiju i nanoseći ogromne smetove, koji možda i nisu bili tako veliki, ali meni kao detetu su izgledali kao planine, a leti, kada po žegi vetar uzbuni pesak sa pustara Deliblatske peščare i zamrači ulice, zatvaraju se prozori i kupi se hitro veš sa razapete žice po sred dvorišta. Pamtim ga takvog i volim ga. Kao treće dete, žensko, a očekivano da budem muško, valjda sam bila predodređena da budem borac, da preživim zajedno sa majkom njen teški porođaj. Bila sam prilično zaštićena u ranom detinjstvu, mada kasnije ta porodična zaleđina mi je bila i kočnica da ne srljam, ali i vetar u leđa kada treba”, iskrena se Savčić.
Po završetku osnovne škole u svom selu, Radmila je gimnaziju završila u Pančevu.
“Škola mi nije bila teška, nekako sa lakoćom sam završila osnovnu, gimnaziju i fakultet. Pomoglo mi je vaspitanje i podsticanje na obrazovanje i čitanje knjiga koje je otac kupovao iz raznih oblasti. Sestre, koje su već bile na studijama u Beogradu, su me usmerile da studiram istoriju umetnosti”, ispričala je.
Kako nam je otkrila, umetnost ju je oduvek zanimala, ne samo likovna, nego i pozorište, književnost, film i muzika. Uvek je bila dobar đak, ali nikada joj ocene nisu bile važne, te i danas smatra da one nisu merilo znanja. Kaže da joj je najviše pomogla matematika iz ranog detinjstva da razvije spobnost jednostavnog učenja i zaključivanja, kao i zauzimanja određenog i ličnog stava sa argumentima. Završila je u Beogradu Filozofski fakultet ,istoriju umetnosti, smer muzeološki.
Savčić se priseća kako su sedamdesete godine dvadesetog veka u Jugoslaviji, i uopšte u društvu, bile progresivne, nastavak društvenih pokreta približavanja političke sfere socijalizma ka nesvrstanim i zapadnim tekovinama kulture. Tako po diplomiranju 1976. godine dolazi u Apatin sa svojim budućim suprugom koji dobija posao profesora matematike u srednjoj školi.
“To je bilo vreme u kom kad imaš diplomu možeš da ideš gde hoćeš i možeš da se zaposliš gde hoćeš. Zaposlila sam se u Kulturnom centru 1978. godine, prvobitno na poslovima pokretanja muzeja u Apatinu. Nakon godinu dana, dodeljeni su mi poslovi priređivanja izložbi u Maloj galeriji Kulturnog centra, koja se nalazila u sadašnjem prostoru naučnog odeljenja Narodne biblioteke. Malobrojni kolektiv Kulturnog centra je zaista bio fer, pa su uvideli da je prirodno da radim te poslove za koje sam se školovala. Međutim, paralelno sam izučavala istoriju mesta, prikupljala predmete, fotografije, dokumenta i sve drugo što mi se činilo da je vredno da se sačuva za budući muzej”, priča naša sagovornica.
Kako je za svega dva dana obišla sve muzeje i galerije u Vojvodini, upoznala se sa kolegama koji su joj pokazali njihove programe, izložbene prostore i depoe, shvatila je da može isto tako, i bolje.
“Najpre su predstojile radikalne izmene galerijskog prostora i programa, što znači da sam imala punu podršku kolektiva. Uskočila sam u osmadesete puna energije i entuzijazma, u aktuelnu umetnost osamdesetih, najkreativniji period umetnosti dvadesetog veka. Tadašnji prostor Male galerije nije mogao da ispuni očekivanja kvalitetne postavke dela, a nepristupačnost galerije, kroz biblioteku, svakako nije bio zadovoljavajući. Postojala je odluka Skupštine opštine da se sav prostor u Domu kulture dodeli za potrebe kulture. To je bila polazna osnova da istrajem da se 1984. godine galerija preseli u sadašnji prostor koji je mogao da zadovolji elementarne galerijske standarde za realizaciju programa. Od tada galerija deluje u kontinuitetu, priređivanjem grupnih i samostalnih izložbi aktuelne umetnosti”, saznajemo od Radmile.
Prema njenim rečima, ideja da se promeni naslov galerije Kulturnog centra u Meander došao je sasvim spontano.
“Htela sam da se iz dotadašnjeg ambijenta naša galerija uoči po kreativnom, aktuelnom i dinamičnom programu, te da bi taj naslov zvučnog imena to i ozvaničio. Meander je pojam kojim se markira geografski položaj Apatina jednom od većih meandera na levoj obali Dunava i blizu polovine plovnog toka, potom ornament iz istorije umetnosti neprekinuti niz geometrijski ili u obliku talasa što mi je osim zvučnog imena simbolično predstavljao i neprekinuti niz smenjivanja izložbi. Tada mi je Sava Stepanov, moj dugogodišnji prijatelj i saradnik, likovni kritičar iz Novog Sada, oduševljeno rekao da je to prvi nekomunistički naslov galerije, što mi je imponovalo”, iskrena je naša sagovornica.
Od prvih dana zaposlenja, naša sagovornica davala je sve od sebe da stvori bolje uslove za rad kada je oblast kulture u pitanju.
“Nisam se mogla pomiriti sa tim da provodim radno vreme u jadnim uslovima kao što je dolazak na posao od 6 ujutro, da spremačica dolazi u 4 i da vuče kante uglja iz podruma da zagreje kancelarije sa pohabanim stolicama, koje su više ličile na sobe nego na radni prostor. Velika sala je bila u katastrofalnom stanju. Sa tavanice je otpadao malter, ravno gledalište, mala pozornica, grejanje nije bilo grejanje već njegova imitacija”, ispričala je.
Ipak, nakon deset godina rada, jednoglasnom odlukom kolektiva, postala je direktor Kulturnog centra. U to vreme, inicijativom Bioskopa Avala 1990. Skupština opštine podržala je predlog spajanja sa Kulturnim centrom. Tad Radmila konačno vidi šansu da se zajedničkim naporima može sačuvati bioskopska delatnost, ali i rekonstrukcija Velike sale primerena standardima i za sve scenske programe. Aktivno je radila na prikupljanju projektne dokumentacije i izdejstvovala prodaju bioskopa Bačke Apatinskoj pivari, iz čijih sredstava je izvršena prva faza građevinskih radova, a najvažniji deo poslova bio je restauracija i konzervacija oslikane tavanice Velike sale Kulturnog centra.
“Smatrala sam da te slike treba da se sačuvaju kao istorijski i kulturni spomenik ideologije jedne generacije koja je obeležila našu istoriju posle Drugog svetskog rata. Ponosna sam na to jer koliko znam ove slike predstavljaju raritet u Srbiji”, ponosna je Savčić, koja je, tokom rekonstrukcije Velike sale, organizovala programe kamernog obima u Maloj sali Kulturnog centra, gde su gostovali brojni poznati glumci, ali i koncerte, kao i i cikluse predavanja iz oblasti kulture, o filmu, pozorištu, likovnoj umetnosti, muzici. Takođe, u ovom prostoru tih devedesetih, organozovali su i književne večeri najpoznatijih naših književnika.
Osim navedenog, Rada je nekoliko godina organizovala učešće Kulturnog centra u Noći muzeja, na tri različite lokacije, Galerija, Trg Nikole Tesle i bivši prostor prodavnice Dunav.
Savčić je u Apatinu pokrenula Simpozijum skulpture Meander, vajarsku koloniju, davne 1994. godine, u kojoj je učestvovalo preko 70 vajara iz zemlje i inostranstva i koji su uradili preko 200 skulptura od kojih je 70 velikog formata. Ove skulpture su postavljne na različitim lokacijama grada čineći male izložbene prostore.
Od 2000. godine radila je na brojnim projektima iz oblasti vizuelne umetnosti, a apatinska publika, zahvaljujući njoj, imala je prilike da vidi dela najpoznatijih umetnika.
Inicirala je kulturni projekat Milenijum Apatina 2011. godine kada je galerija prestavila likovne umetnike koji su rođenjem i radom bili vezani za Apatin. To je bio impresivan izbor umetnika sa kvalitetnim katalozima, a našoj sagovornici je posebno drago što je iz tog projekta realizovana Monografija Apatina, po njoj najbolja do sada.
Bila je inicijator, jedan od osnivača i višegodišnji presednik Udruženja za kulturu i međunarodnu saradnju Reka Apatin.
Poslednja važna stvar koju je uradila, to je monografija galerije Meander - Ogledalo jedne epohe, u izdanju Kulturnog centra Apatin i uz podršku Lokalne samouprave opštine, a koja predstavlja prikaz 60 godina galerijske delatnosti u Apatinu.
“Počela sam da pišem 2011. godine povodom 50 godina, ali sem koncepta i nekoliko uvodnih pasusa, nisam uspela zato što je posao u galeriji dinamičan. Odlaskom u penziju, na miru sam pisala i skupljala podatke, izučavala literaturu i nakon 6 godina je završena. Nazvala sam je Ogledalo jedne epohe, ne da bih sebe stavila u prvi plan, već sam objedinila delovanje galerije od 1961. godine i mojih 40. godina, kojim se, čini mi se, završava jedna epoha u kojoj je umetnik, stvaralac bio u vremenu drugačijih društvenih okolnosti, usmeren na sopstveni mauelni rad, pri tom mislim da i sami alati savremenih tehnologija su ipak manuelna sredstva. Na pragu smo novog vremena, veštačke inteligencije i drugih moćnih alatki i ne možemo sagledati u kom će se pravcu odvijati umetnost, a ona će svakako postojati dok god ima sagovornika i onoga kome će biti upućena, tako je bilo odvajkada i ne vidim razloga da ne bude i u budućnosti. Pisana reč Monografije Ogledalo jedne epohe poslužiće kao dokaz da je ta epoha postojala, jer ako se ne napiše znači da nije postojalo. Moja familija i moje kolege iz Kulturnog centra takođe su zaslužni i bez njih nikako ne bih uspela”, iskrena je Rada.
Ono što ističe, to je da ostaje žal što nije uspela da dočeka da Apatin ima muzej.
“Muzej je sublimacija kulture jednog mesta, a kulturu čine sva dostignuća njenih stanovnika, građevinarstvo, način življenja, svaralaštvo, umetnost, običaji, naročito specifičnost. Smatram da takve potencijale Apatin poseduje, kao grad na Dunavu da bude jedini Muzej u Evropi posvećen ovoj velikoj reci”, smatra naša sagovornica, te dodaje da bi zgrada idealna za to bila Ribarska centrala u “Šumariji”, građena na obali Dunava, jer ima lift, u središtu je kupola sa kružnim otvorima i izvorima prirodne svetlosti, a svod rađen po principu prenapregnutog betona kao velika hala Beogradskog sajma, autora čuvenog arhitekte i građevinskog inovatora Branka Žeželja.
"Moj životni moto je sledi svoje snove. Iz njih se rađaju ideje, one nikada se presuše i nikada ne odustaj, jer uvek ima načina da se ostvare, kad tad. Ne miri se sa postojećim stanjem, želi bolje, od boljeg uvek ima bolje. Život na planeti zagrebi, makar malim zarezom, i ostavi trag delom, svojoj deci i nadalje potomcima, jer iza tebe, ali i ispred tebe, su beskrajne i nesagledive generacije. Budi vetar, razvej sve što znaš, znanje se ne troši, ono se neprekidno stvara”, poručila je za kraj ova istoričarka umetnosti.
Rada je već ostavila neizbrisiv trag, a mi joj od srca želimo da nastavi da sledi svoje snove i ne sumnjamo da ćemo od nje još mnogo naučiti i ubuduće.
