PRIČE IZ KOMŠILUKA: Sa osmehom kroz život, u borbi za vidljivost dece sa smetnjama u razvoju
Apatinka Snežana Regoda jedna je od onih žena iz komšiluka čiji život apsolutno može biti motivacija svima nama. Preduzetnica, umetnica, humanitarka i nadasve majka lavica jednog dečaka sa poteškoćama u razvoju, koji je, kako nam je otkrila, njen životni učitelj i zvezda vodilja. Iz ove priče i sami smo mnogo naučili, a na vama ostavljamo da otkrijete koliko je zapravo lepa i inspirativna.
Iako ima gotovo 50 godina, naša sagovornica i izgledom i duhom mnogo je mlađa. Uvek nasmejana, kreativna i raspevana, Snežana se, kako saznajemo od nje, od malih nogu bavi pevanjem, glumom i pisanjem. Spletom okolnosti, život je odvodi u potpuno drugom pravcu, ali ona i od te priče uspeva da napravi umetnost.
„Sve što sam želela po završetku gimnazije je da upišem glumu. Nažalost, nisam uspela, završila sam na višoj poslovnoj, ali sam se vratila i nastavila porodični biznis u cvećari koji postoji sada već preko 30 godina. Zapravo sam još u srednjoj školi radila uz roditelje i upravo su oni ti koji su sestri i meni usadili te neke radne navike, pa i danas radimo porodično, u istom interesu i dobro se slažemo“, ispričala je naša sagovornica, koja je svoju umetničku crtu ispoljila u poslu, te je do sada stekla poverenje brojnih Apatinaca za koje izrađuje predivne unikatne i lične cvetne aranžmane.
„Potrebno je puno vremena da se stekne poverenje ljudi. Međutim, sve češće mi u potpunosti prepuštaju izradu. Kažu za koji povod im treba, za koga je, šta ta osoba voli i to je to. Bukvalno me zovu i za najsrećnije i za najtužnije trenutke, a kroz sve to nekako se zbližiš sa svima“, priča Sneža.
Osim cvetih aranžmana, naša sagovornica je izrađivala od cveća i mnoge druge upotrebne i odevne predmete, a sa svojim slikama je u galeriji Meander izlagala samostalno 2001. godine, dok je 2002. i 2008. bila učesnica i kolektivnih izložbi.
Kako nam je otkrila, glumu je oduvek najviše volela, jer objedinjuje sve što voli, igru, pesmu, poeziju, ples. Nekoliko sezona je igrala u Dramskom studiju Opštinskog kulturnog centra Apatin, a ono što najduže radi, to je pisanje.
“Počela sam da pišem još kao dete. Ranije sam više pisala prozu, a sada sam čak više u rimi, iako je nisam volela. Zapravo mi je izazov da se izrazim kroz rimu, a da ne bude banalno. Dečije pesme su nedavno isto ušle u moj asortiman, što mi je posebno drago”, saznajemo od Regode, koja nema ambiciju da izda knjigu, ali bi volela da se njene pesme pevaju, naročito nakon što je himna Udruženja dobročinitelja „Mali Princ“ koju je ona pisala postala baš popularna i deca je pevaju s radošću, što joj je poseban motiv.
I sama veoma talentovana kada je pevanje u pitanju, Snežana je imala brojne nastupe sa gotovo svim apatinskim muzičarima, većinom u humanitarne svrhe.
“Oduvek sam volela pevati. Pevalo se u kući i pevale su se sevdalinke. Vremenom sam upoznavala neke nove pravce, a glas mi je prirodno dubok, tako da su me privlačili džez, bluz, r'n'r, a od skoro se desila i ljubav prema ruskim romansama, što je ispalo da mi nekako posebno leži. Volim izazove kod pevanja. Najviše pevam za svoju dušu, a kad god me moji prijatelji koji se bave muzikom pozovu na neke humanitarne koncerte, uvek se rado odazovem“, priča naša sagovornica.
Osim umetnosti, velika Snežanina ljubav je i Tai Chi Chuan, koji je tri godine trenirala u Novom Sadu i koji i dan danas vežba kad god je u prilici. Iako je čak imala ambiciju da postane instruktor, pa da oformi grupu u Apatinu, ostala je u drugom stanju i tada se njeni životni prioriteti menjaju za 360 stepeni. Nakon što je rodila sina Bogdana, posle određenog vremena saznaje za njegovu dijagnozu i, kako nam je priznala, jako teško je prihvatila činjenicu da joj dete ima autizam.
“Kada su se pojavile naznake da Bogdan ima autizam, sve što sam mogla da izguglam na tu temu bilo je poražavajuće, kao nešto neizlečivo i nedokučivo, čemu se ne zna uzrok. Ja sam bukvalno išla luda ulicom mesec dana. Nisam znala ni gde idem, ni kako, ni šta. Plakala sam danonoćno i shvatila da nemam baš mnogo opcija i jedino ako sam ja dobro, mogu da budem i njemu od pomoći. Sada kada posmatram celu situaciju sa ove vremenske distance, mogu reći da je, na neki način, Bogdan moj učitelj u životu, da shvatim šta je bitno, šta nije, da razlučim gde trošim energiju, gde ne, koje bitke bijem, koje ne bijem, oko čega se bespotrebno zamaram”, iskrena je Regoda.
Prema njenim rečima, tokom Bogdanovog odrastanja, u hodu je učila, saznala svašta novo o autizmu, upoznala druge roditelje koji imaju decu sa smetnjama u razvoju, ispitivala razne metode, mogućnosti, završila neke kurseve, vodila ga na jahanje, plivanje, privatne časove...
“Moram da naglasim da je odlično to što je Apatin u međuvremenu dobio senzornu sobu, jer smo pre morali ići u Sombor ili u Novi Sad. Dete kad putuje bude umorno, nervozno, neraspoloženo za rad. Iz istog razloga smo oformili i udruženje “Mali Princ”, jer smo ranije odlazili u Sombor u “Maslačak”. Oni su nam dali podršku. Sa svim tim roditeljima delimo istu muku, iste probleme i to mnogo znači”, priča Snežana, koja je inače članica Upravng odbora UD “Mali Princ” u Apatinu.
“Jako mi se dopalo kako je grad reagovao na osnivanje našeg udruženja. Bukvalno, masa ljudi se javljala, a mi ništa ne bi mogli sami. Sa svih strana su nam stizale donacije, ne samo iz Apatina, već iz cele Srbije, iz inostranstva... Digla se jedna prelepa atmosfera oko svega toga. Ljudi nam i dan danas pomažu, zovu nas, žele da nas posete, tako da naša priča živi”, izjavila je naša sagovornica i dodala da je lokacija udruženja idealna , jer je na prelepom mestu, na šetalištu kraj Dunava, te pozvala ljude koji šetaju da slobodno svrate i upoznaju ih, ako do sad nisu.
Regoda je naglasila kako je fokus uvek na deci, ali udruženje je od velike koristi i roditeljima dece sa smetnjama u razvoju, jer na tom mestu razmenjuju iskustva, druže se i pružaju podršku jedni drugima.
“Veoma je važno da budemo vidljivi. Trudimo se da podrstaknemo ljude da se odvaže da učine nešto, da priđu, da upoznaju, da se ne plaše. Dok nisam imala dete sa posebnim potrebama, ni sama nisam znala, moji roditelji nisu znali kako da me nauče. Sad kad sam ja u toj situaciji, vidim koliko znači kad neko dete priđe, pa se raspituje o Bogdanu, kad neko odrastao želi da nauči nešto više o tome, kada prosvetni radnici naprave korak više. Mi roditelji ne možemo da im zamenimo ceo svet, ipak su oni članovi društva i puno im znači nečija podrška, pogotovo dečija”, iskrena je Sneža.
Kako saznajemo od nje, najveća želja svih članova udruženja je da se njihovoj deci obezbedi kuća gde bi stanovali jednog dana, uz adekvatnu brigu i negu.
“Dug je put pred nama, želimo da, dugoročno, obezbedimo kuću gde bi oni stanovali jednog dana kada nas ne bude, što je veoma teško održivo, ali mi smo optimistični i nadamo se da će se jednog dana naći način da se to realizuje. O tome treba da se priča. Možda nećemo uspeti mi za našu decu, ali nažalost, takve dece je sve više, taj problem neće nestati, tako da treba zaista ozbiljno razmišljati na tu temu, jer većini takve dece ne odgovara smeštaj koji nude socijalne ustanove kakve poznajemo, domovi starih ili druge institucije”, smatra Regoda.
Naša sagovornica, zajedno sa svojim saborcima iz udruženja, učestvuje u brojnim aktivnostima, radionicama, druženjima, putovanjima, sprovođenju inkluzije kroz dobru praksu u ovoj apatinskoj organizaciji. Zajedno teže tome da budu vidljiviji, te da približe javnosti kako da postupaju sa njihovom decom, sa njima samima…
Za sebe kaže da je privatno jedna nenaspavana duša, ali puni baterije u prirodi i sa svojom porodicom, sinom, partnerom, njegovom decom, ocem, sestrom i njenim suprugom i decom. Ističe da joj je porodica glavni oslonac i da bez njih to ništa ne bi bilo moguće, a za kraj poručuje:
“Ne budimo indiferentni i bezosećajni, i ne zamišljajmo kako tuđa briga nije naš problem. Kad nešto možemo da učinimo, ne oklevajmo, jer ako imamo šansu, ako imamo mogućnost, to mnogo uveseli i nas same, ispuni nam srca i da nam blagoslov. Samim tim, širi se ta radost i lepota, a mislim da nema ništa lepše od toga.”
