DRUŠTVO

PRIČE IZ KOMŠILUKA: Saletova “Nedođija” – zelena oaza na obodu grada

Pedesettrogodišnji Apatinac Saša Aćimović prešao je dalek put da bi danas, zajedno sa porodicom, imao svoju “zemlju iz bajke”, čarobno mesto na kom nekoliko godina unazad uživaju prvenstveno deca, ali i odrasli. Iako je tokom života menjao profesije, pa od strastvenog ribolovca, preko ambicioznog košarkaša, sasvim slučajno došao do obućarskog poziva, a potom bio i dugogodišnji ugostitelj, sada je, kao vlasnik Seoskog turističkog domaćinstva “Nedođija” konačno spojio sve svoje suštinske ljubavi u jednu i podelio je sa drugima. Ne propustite u nastavku pročitati još jednu lepu i inspirativnu priču iz našeg serijala.

Naš sagovornik odrastao je u Apatinu, iako je, kako nam je otkrio, prvih nekoliko godina života zapravo najviše provodio u Aleksa Šantiću.

“Ja sam zapravo dete sa sela. Nakon što me je majka rodila, odneli su me kod babe i dede u Aleksa Šanić, da me čuvaju dok se mama i tata ne snađu u Apatinu, jer je tata iz Šantića, a mama iz Koluta. U Apatin su me doneli sa tri godine i kako su u to vreme još bili podstanari i puno su se selili, te smo živeli u gotovo svim delovima grada, tako su mi praktično svi u Apatinu bili komšije”, prisetio se Aćimović i dodao kako je njegov otac bukvalno obožavao Apatin, te je tako tu ljubav preneo i na njega.

“Moj ćale je jako voleo ovaj grad i ja sam ga naravno zavoleo na isti način. U to vreme moj otac je bio ugostitelj, pa iako je imao neke ponude da dobije kuću i restoran u Mostaru, on se zaljubio u Apatin i nije hteo da ga napusti. Radio je u Severnoj Bačkoj, najduže na nekadašnjem Motelu. Bila su to jako lepa vremena”, iskren je Sale.

Prema njegovim rečima, taj deo života najviše pamti po lepom.

“ Imao sam sreću da mi je u komšiluku, kad sam živeo u “S”-ovima, bio jedan dečko koji me je upoznao sa svojim dedom, a to je bio čika Sava, čuveni kuvar ribljeg paprikaša, a po kom je kasnije nastalo takmičenje u kuvanju paprikaša, “Čika Savin kotlić”. Taj deda Sava je nas u Njegoševoj ulici učio kako se postavlja plovak, kako se stavlja udica, kako se određuje težina olova i slično. Ribarska centrala, Mali Liman, Veliki Liman, to je bilo praktično naše zadnje dvorište, dok nismo počeli da se bavimo sportom”, ispričao je.

Kako saznajemo od njega, u osnovnoj školi je bio solidan đak i voleo je sport.

“Na početku sam eksperimentisao, tražio se u raznim sportovima, ali nakon jednog košarkaškog turnira u školi, kad sam bacio loptu prema košu, zaljubio sam se iste sekunde u taj sport. Košarkom sam se aktivno bavio desetak godina. Imao sam sreću da igram taj sport sa mnogo dobrih momaka, prevashodno dobrih ljudi. Iz tih nekih ekipa izrasle su i neke svetske zvezde, među njima Dragan Tarlać i Željko Rebrača, ali i drugi sjajni košarkaši”, ponosan je naš sagovornik.

Pošto posle osnovne škole, kao i većina dece, nije znao šta želi, odlučuje se na gimnaziju, deveti i deseti razred, dok razmisli. Nakon toga upisuje u mašinskoj školi za tekstilnog dizajnera, jer je hteo da se bavi nečim kreativnim, ali tim pozivom se nikad nije bavio.

“Posle srednje odlučim da upišem Višu pedagošku u Somboru. Odem u vojsku u Sarajevo, a po povratku nas čeka rat. Godina 1991, raspad zemlje, nema posla, nema para, pola roditelja podobijalo otkaze, i ništa više nije kao što je bilo. Napuštam ideju da ću ići na fax. Stari je prestao da radi, mama ima platu 3 marke u Apateksu, a sestra srednjoškolka sa jasnim ciljem da završi prava. Ja zamrzavam priču o školovanju i nisam imao pojma šta ću dalje da radim”, iskren je Aćimović.

U međuvremenu, jedan stari majstor ponudi mu da ga nauči obućarskom zanatu.

“Pristanem da me nauči zanatu i sticajem okolnosti, vrlo brzo počinjem da vodim jednu radnju u Somboru, koja je bila u vlasništvu nekog drugog majstora. Prepisujemo to na mene, obavezujem se da u narednih godinu dana isplatim mašine, pa sam tako postao vlasnik zanatske radionice. Ja sam primao porudžbine, donosio to u Apatin i zajedno sa mojim mentorom, koji mi je pomagao, završavao taj posao. Preko sedam godina sam držao tu radnju, a 1997. sam radio tako dobro da sam imao još pet ljudi, starih dobrih majstora, koji su radili za mene. Nakon što je posao počeo da pada, negde 1999. godine, dva dana pred bombardovanje zatvaram radnju, ali sam toliko dugo odlagao, da sam se zadužio, pa sam tako bezmalo sve prodao i pitao se šta sad?! U međuvremenu me mobiliše policija i odlazim na Kosovo. Imao sam nesreću da sam bio u grupi koja je baš postradala, bilo je i poginulih... Nisam bio dugo dole, ali sam za malo vremena iskusio ne tako lepe stvari”, prisetio se Saša.

Nakon što se vratio kući, mašina i alata više nema, pa opet počinje intenzivno razmišljati o tome šta raditi.

“Sećam se, ja na pecanju sa jednim svojim prijateljem i pričam mu kako imam ideja, ali nemam novca da to realizujem. Pita me on, kad već volim kafanu, što ne bih tu radio. Odlazim da pitam za posao, sa željom da to bude jedno leto, i počinjem raditi na splavu “Čemu žurba”. Tamo je bila takva ekipa da je to bilo jedno od najzanimljivijih leta, leto 2001, kog se mnogi i dan danas sećaju. Tamo je bukvalno bila neverovatno dobra energija koja nije prestajala i stalno je bilo puno. Mi smo po cele dane bili na tom splavu i jako se lepo zarađivalo. Posle tog leta ostajem da se bavim ugostiteljstvom. Prvo sam otišao u Crnu Goru u Budvu, tamo radio jednu sezonu, potom se vraćam u Apatin i ostajem u tom poslu, jer sam se u njemu pronašao i volim da radim sa ljudima”, iskren je naš sagovornik.

Prema njegovom mišljenju, u ugostiteljstvu je iskustvo najvažnije. On ga je sticao u brojnim ugostiteljskim objektima, a najduže je radio u restoranu Plava ruža, potom i u restoranu Šaran, da bi karijeru završio u Specijalnoj bolnici za rehabilitaciju “Junaković”, gde je radio kao šef restorana do prošle godine. Posao rešava da napusti kako bi se u potpunosti posvetio bajci koju je u međuvremenu stvorio zajedno sa suprugom i decom.

 “Vesna i ja smo nakon sedam godina braka dobili decu. Dugo smo ih čekali, ali, na njihovu sreću smo ih dobili u zrelim godinama, te tako ceo svoj život usmeravamo na njih. U trenutku kada su deca imala oko tri godine, pozivaju me da idemo u Nedođiju da spašavamo Petra Pana od kapetane Kuke i to je bila ideja za nastajanje ovog mesta. Supruga i ja smo kupili zemlju na obodu grada, dali joj ime “Nedođija” i krenuli u stvaranje sopstvene bajke”, ispričao je.

Iako im godine korone nisu išle na ruku, porodica Aćimović nije odustala od svog bajkovitog seoskog turističkog domaćinstva.

“U ovu priču nije verovao skoro niko, osim moje dece i mene, a supruga me je podržala. Većinu stvari sam sam izgradio, ali da nije bilo porodice, ništa od toga ne bih uspeo. Danas se uveliko bavimo izdavanjem smeštaja, sa mogućnošću da primimo 6 ljudi na noćenje. Imamo veliko dečije igralište, pretežno je sve od prirodnih materijala. Prihvatamo goste u dve sobe koje imamo, u mogućnosti smo da im pripremamo hranu, ali i organizovanim grupama do 50 ljudi, za koje organizujemo različite vrste proslava, rođendane, venčanja, konferencije, promocije, prezentacije…”, saznajemo od Saše.

Iako je prvobitna ideja bila da to bude sezonska priča i dopuna kućnom budžetu, porodica Aćimović odlučila je da pokuša raditi tokom cele godine, te je tako u “Nedođiji” u toku rekonstrukcija i zatvaranje postojećeg letnjikovca, koji će ubuduće moći biti i sala i terasa.

Naš sagovornik izuzetno je komunikativan. Najviše voli da provodi vreme sa porodicom, da se se druži sa prijateljima, da boravi u prirodi, a sve je to objedinio u “Nedođiji”. Bavi se i pčelarstvom i ima dvadesetak košnica, što je sasvim dovoljno da se proizvede toliko meda za potrebe porodice i ostalih bliskih ljudi. Kaže da bi voleo da od plodova posvećenog rada u seosko turističkom domaćinstvu iškoluje decu, te da bude dovoljno mudar da ih na pravi način isprati i tako im bude podrška, a ne kamen spoticanja. Mi mu u svakom slučaju to od srca želimo i toplo preporučujemo svima da posete “Nedođiju” i sami se uvere u čaroliju koja tamo obitava.