PRIČE IZ KOMŠILUKA: Seoska idila svilojevačkog domaćina Darka Kovačevića
Pedesetdvogodišnji Darko Kovačević, iako rodom iz Crne Gore, kaže da se oseća kao pravi Apatinac i Svilojevčanin. Tri decenije unazad naš je sugrađanin, a svoje porodično gnezdo svio je upravo u Svilojevu, gde se, između ostalog, na svom velikom imanju bavi plasteničkom proizvodnjom povrća, voćarstvom i ovčarstvom. Ovaj vredni domaćin, uprkos invaliditetu koji je zadobio u ratu devedesetih, uživa u svim poljoprivrednim poslovima, društveno je koristan član zajednice, human, pravičan i omiljen među prijateljima. Predsednik je seoske Asocijacije poljoprivrednika i inicijator pokretanja svilojevačke “Pasuljijade”, koja ove godine slavi mali jubilej, 5 godina od osnivanja. Ne propustite u nastavku pročitati još jednu lepu i inspirativnu priču iz našeg serijala.
Naš sagovornik rođen je u selu Jagoče, opština Bijelo Polje u Crnoj Gori. Detinjstvo, kaže, pamti samo po lepom, u velikoj porodici.
“Nas tri brata i sestra odrastali smo lepo i bezbrižno na selu. Imali smo stoku, zemlju, nešto šume, radili i školovali se. Zahvaljujući tome, rano sam spoznao šta su prave porodične i životne vrednosti, te se trudim da to negujem i danas”, iskren je Darko.
Kovačević 1991. godine odlazi služiti vojsku u Vršcu, gde ga je zatekao rat, da bi potom dobio prekomandu u Beli Manastir. Nakon toga upisuje vojnu školu koju završava u Banja Luci i dobija čin podoficira. U Bosanskoj Krupi, 1994, tokom granatiranja, zadobija ozbiljne povrede, opasne po život, i tada se za njega sve menja iz korena.
“Dobio sam geler u kuk i pokidana mi je femoralna arterija. Prebačen sam u Klinički centar Banja Luka, gde su mi ukazali prvu pomoć i tamo sam za sedam dana imao 6 operacija. Onda su me prebacili na VMA u Beograd, a tamo sam boravio tri puta po preko 4 meseca. Na VMA su me u nekoliko navrata po dva puta dnevno operisali, ukupno 20 operacija, a sad sam bez kuka. Po statistikama, od 10.000 ljudi sa takvom povredom jedan preživi. Slavim taj 5. novembar svake godine kao rođendan, evo već 30 godina”, otkriva naš sagovornik.
Po izlasku iz bolnice, Darko je punih sedam godina nosio dve štake, ali nije odustajao od toga da ih baci.
“Uputili su me u Banju Junaković i tu sam praktično živeo 6 godina. Tamo sam upoznao i svoju sada suprugu Ankicu, koja je u to vreme išla na terapije zbog kičme. Sa štakama sam se i oženio, a nakon sedam godina, koliko sam ih nosio, dobre fizikalne terapije i upornosti, bacio sam ih”, ponosan je Kovačević.
Nakon što je završio sa rehabilitacijom, 1999. godine, kao ratni vojni invalid, dobija ličnu invalidninu i započinje zajednički život u Apatinu sa svojom Ankicom.
“Bile su to teške godine za jedan mladi bračni par. Prvo smo počeli prodavati garderobu na pijaci, ja sve sa štakama i ruksakom na leđima, autobus u 5,20 iz Apatina, pa u Beograd, Novi Pazar... Trgujemo, Ankica svaki dan na tezgi... Nakon toga krećemo u prodaju voća, potom otvaramo piljaru, pa male prodavnice, ali nakon dolaska velikih marketa sve zatvaramo. Na ženi je bio najveći teret, ja sam pomagao koliko sam mogao. Onda dolazimo jedan dan u Svilojevo kupiti svinju, kažu nam da ima kuća za kupiti povoljno, došli pogledati i kupimo kuću. Preselimo se i ostajemo”, prisetio se, a potom, kaže, kreće njihova seoska idila.
"Prvo smo kupili jednu lopatu i jedna ručna kolica, pa kultivator, pa još imanja, i malo po malo, danas smo došli do toga da se ozbiljno bavimo poljoprivredom, voćarstvom, plasteničkom proizvodnjom povrća i ovčarstvom. Imamo registrovanu farmu sa 250 do 300 ovaca, oko 70 stabala voća, ali gajimo i koze, svinje, kokoške”, saznajemo od našeg sagovornika.
Kako nam je otkrio, brinuti o velikom imanju nije teško kada to voliš i kada imaš podršku najmilijih.
“Ako voliš to raditi, nije teško. Gospođa je, naravno, glavna. Sin Mladen ima 23 godine, zaposlen je, a ćerka Ivona sad je završila osmi razred kao đak generacije i oboje rado pomažu oko svih poljoprivrednih poslova”, ponosan je Darko.
Uz brigu o imanju, Darko ima i bogat društveni život, a odlazeći često sa porodicom i prijateljima na razne manifestacije u okolini, došao je na ideju da napravi nešto i u svom selu. Tada nastaje manifestacija “Čarobni pasulj”, čuvena svilojevačka “Pasuljijada”.
“Dugo sam razmišljao, nema ništa u selu, a uvek smo odlazili svuda. Kako smo ranije u Svilojevu osnovali Asocijaciju poljoprivrednika, čiji sam predsednik, kao udruženje smo zapravo pokrenuli celu priču oko “Pasuljijade”. Podržala nas je opština i Turistička organizacija i sad je to već preraslo u tradiciju, a ove godine proslavljamo i mali jubilej, 5. godina kako održavamo manifestaciju”, zadovoljan je naš sagovornik.
Vrlo brzo, “Čarobni pasulj” zadobio je simpatije, ne samo meštana sela, već i mnogih drugih ljudi širom Srbije, Hrvatske i Mađarske, te je tako manifestacija za kratko vreme dobila međunarodni karakter. Iz godine u godinu raste, a prošle godine je imala čak 60 ekipa učesnica. Osim takmičenja u kuvanju pasulja, ovaj događaj ima i niz drugih propratnih sadržaja, sportskih, kulturno-umetničkih i zabavnih. Osim kroz manifestaciju koju organizuje, a koja je uvek humanitarnog karaktera, humanost našeg sagovornika ogleda se i u kontinuiranom društveno-korisnom radu kroz udruženje, u kom se, zajedno sa ostalim članovima, uvek rado odaziva na brojne akcije, ako treba pokositi igrališta, počistiti, pomoći nekome… Samo tokom korone su svakodnevno volontirali, traktorima prskali ulice, ali i sve drugo što je bilo potrebno.
Kada su hobiji u pitanju, Darko na prvom mestu izdvaja gastronomiju.
“Obožavam da kuvam. Čobanac je, naravno, na prvom mestu, jagnjetina se isto podrazumeva, kao i paprikaši od svih vrsta mesa, ali i gulaš i mnoga druga jela. Takođe, uživam i u proizvodnji mesnih prerađevina i rakije”, iskren je.
Iako to nije specijalitet koji se priprema u njegovoj rodnoj Crnoj Gori, Kovačević se toliko izveštio u kuvanju apatinskog ribljeg paprikaša da je čak, u okviru ovogodišnjih Ribarskih večeri, osvojio visoko treće mesto na finalnom takmičenju za Zlatni kotlić Apatina.
U slobodno vreme, naš sagovornik voli ići na pecanje i uopšte u prirodu. Sa porodicom i velikom brojem prijatelja sa kojima neguju dugogodišnja prijatejstva rado posećuju razne manifestacije, zajedno kuvaju, druže se, a najveću podršku, kaže, pružaju mu žena, deca i tašta.
Sina i ćerku uči da budu vredni i pošteni, da budu bolji od njega, da vole selo i poštuju ljude koji u selu žive. Preporučuje svima da se vrate na selo, jer, kaže, nema lepšeg i slobodnijeg života, uz samo malo truda.
Iako već ima dovoljno posla na imanju, Darkove ambicije tu ne prestaju. Nada se i želeo bi da se u budućnosti počne baviti i seoskim turizmom, što mu zaista od srca želimo. Najzad, ko bi bolje ispromovisao selo od nekog ko ga toliko voli i uživa u njemu, a s obzirom na to kakav je domaćin, u šta smo se i sami uverili, ne sumnjamo da bi od njega svaki turista otišao sa najlepšim mogućim uspomenama.
