PRIČE IZ KOMŠILUKA: Sreten Uzelac, kolekcionar i čuvar istorije našeg podneblja
Apatinski kolekcionar Sreten Uzelac u svojoj kući i dvorištu čuva gotovo 3.000 predmeta koji svedoče o vremenu koje je prošlo, o nekadašnjem načinu života i rada ljudi sa našeg podneblja. Za njegov Etno muzej “Jelena” znaju ne samo naši sugrađani, već i veliki broj ljudi širom Evrope, pa i sveta. Spojivši lepo i korisno, Uzelac je tokom višedecenijskog bavljenja turizmom upoznao mnoge turiste koji su bili gosti u njegovim apartmanima, ali i druge grupe putnika i učenika, sa istorijom Apatina i okoline.
“Ja sam kao vrlo mlad čovek otišao u svet. Ugostitelj sam i turizmolog, pre svega, to mi je osnovno zanimanje, i učio sam po celom svetu. Ako vidite šta rade Italijani, Nemci, Rusi, Francuzi, kao i mnogi drugi, primetite kako ljubomorno čuvaju svoju tradiciju, navike, jezik i te elemente koji čine sastavni deo njihovih života. Onda sam shvatio da bez toga nema opstanka, jer ljudi nestaju i ako nemaš nikakav materijalni trag, ti ne postojiš. Tad sam to već znao da želim da idem tim putem, te da stvorim Etno muzej koji će čuvati istoriju našeg podneblja”, priseća se Sreten Uzelac, a koji je počeo sa prikupljanjem predmeta čim se vratio u Apatin, davne 1987. godine.
Kako nam je otkrio, intenzivnije se posvetio ovom svom hobiju poslednjih 20 godina, a naročito u periodu kada je otišao u penziju. Njegova kolekcija broji blizu 3.000 predmeta, a među njima se mogu naći različite vrste alata, odeće, nameštaja, kućnih aparata i još mnogo toga iz perioda od osamnaestog do kraja dvadesetog veka.
“Muzej čine stari predmeti koji su vezani za način života ljudi na ovim prostorima. Znači, neko je bio zidar, neko moler, neko poljoprivrednik… Apatin je imao razvijenu industriju. Bilo je obućara, bilo je trskara, ribara, brodara, sarača, kovača... Kroz muzej želim da predstavim istoriju našeg podneblja, kako su ljudi nekad živeli, na koji način su radili”, priča naš sagovornik.
Od njega saznajemo da nije bilo ni malo jednostavno doći do ovako bogate kolekcije, ali ljubav ka ovom hobiju i posvećenost ka istom učinili su da njegov muzej bude zaista bogat i sadržajan, te u tom smislu krajnje atraktivan i privlačan njegovim brojnim posetiocima.
“Nije jednostavno doći do toliko predmeta. Mnogo je toga naprosto uništeno, što je velika šteta. Ljudi su smatrali da je to prevaziđeno, nepotrebno, pa su bacali. Ono što sam mogao da otkupim, sve sam otkupio, to je najčešći način nabavke, naravno, za neku razumnu cenu. Ima stvari i koje su mi poklonjene, ti ljudi su sa velikim zadovoljstvom to učinili, ali je to mali broj. Doduše, najveći broj predmeta nabavljen je na buvljacima, a somborski buvljak npr. je institucija na kojoj se mogu pronaći neverovatne stvari”, saznajemo od Uzelca.
Gotovo za svaki predmet koji ima zna šta je i čemu je služio, a kako nam je otkrio, najviše se edukuje kroz susrete kolekcionara, gde uče jedni od drugih.
Sreten ističe da je ponosni član Udruženja građana ljubitelja antikviteta i umetnina “Sombor – 1749”, te da kao članovi imaju ekskluzivno pravo da u Somboru ispred zgrade Arhiva i na Ćelavom trgu izlaze sa svojim postavkama, gde je jedno vreme svakodnevno izlagao. Takođe, izvan muzeja izlagao je još nekoliko puta u Banji Junaković i u centru Apatinu.
Naš sagovornik kaže da mu je teško izdvojiti predmet koji mu je naročito drag, ali s ponosom nam je pokazao opakliju za koju je zainteresovan Etnografski muzej u Beogradu, staru drvenu veš mašinu koju su imale samo gospodske kuće, moskvič autić na pedale za decu, kao i zavidan broj prmitivnih alatki i još mnogo toga.
Etno muzej “Jelena” i dan danas obilaze stotine turista tokom godine, mada Sreten kaže da su mu najdraži gosti deca.
“Kod mene su vrata uvek otvorena. Ko god je dobronamerno došao, on je i dobrodošao. Spreman sam da razgledamo, da objasnim sve. Zaista uživam u tome. Dolaze mi deca organizovano nekoliko godina za redom, četvrti razredi, dovode ih učiteljice. Ako jedan posto od te dece usvoji nešto, to će biti uspeh. Već imam nekoliko dečaka koji redovno dolaze mimo škole i interesuju se za predmete koje imam. Na to sam naročito ponosan”, ističe naš sagovornik.
Osim što je kolekcionar, gospodin Uzelac je i filatelista, a govori i nekoliko svetskih jezika. Svoju kolekciju nesebično predstavlja svima koji žele da je vide i trudi se da što više ljudi upozna sa istorijom našeg podneblja. Ljubav ka ovom hobiju preneo je i na svog unuka, a mi mu od srca želimo da još dugo godina uživa u kolekcionarstvu, te dodatno obogati svoju lepu i veliku zbirku.
