PRIČE IZ KOMŠILUKA: Svestrana mlada Apatinka neobičnih interesovanja
Sedamnaestogodišnja Ana Došen iz Apatina, po mnogo čemu se razlikuje od svojih vršnjaka. Ova mlada devojka nekadašnja je svetska vicešampionka u karateu, ronilac je prve zvezde, drži školu jahanja, rekreativno vesla, vozi motor, godinama unazad osvaja plasman na državna recitatorska takmičenja, bavi se humanitarnim radom, a povrh svega je i odlična učenica Srednje ekonomske škole u Somboru. U nastavku vam donosimo još jednu lepu i inspirativnu priču iz našeg serijala.
Naša sagovornica završila je treću godinu Srednje ekonomske škole u Somboru, a pored škole, Ana ima veliki broj hobija i, što je interesantno, u svemu je uspešna. Kako nam je otkrila, njena prva i najveća ljubav je sport, a kojim je počela da se bavi od malih nogu.
“Moja ljubav ka sportu je krenula sa četiri godine, kada su me roditelji upisali na karate. Trenutno imam ljubičasti pojas, posle kog idu braon, pa crni. Planiram tokom ove, najdalje sledeće godine, da dođem i do crnog pojasa”, ispričala je Došen, koja je kao pionirka osvojila srebro u katama na Svetskom prvenstvu, što je, prema njenim rečima, bila i prva pionirska svetska medalja za apatinski karate klub.
Osim navedenog, naša sagovornica je u tom periodu bila prvak Vojvodine, prvak države i praktično nije bilo takmičenja sa kog nije donela medalju.
Iako je napravila malu pauzu, Ana planira da se opet posveti karateu.
“Smatram da još nisam dostigla svoj maksimum u karateu. Ceo život sam kataš, ali mi je u planu da se malo posvetim i borbama. Poslednje četiri godine radim borbe, ali po revijalnim takmičenjima, što će se, nadam se, u skorijoj budućnosti promeniti”, ispričala je.
Kada su sportovi u pitanju, Ana se još bavi ronjenjem, jahanjem i veslanjem.
“Za ronilački klub u Apatinu sam prvi put čula 2021. godine, kad sam i otišla na njihov trening u Banju, gde mi se to jako svidelo. Iste godine, apatinski ronioci su išli na more i pozvali me da idem s njima. Otišla sam i tamo sam faktički sve naučila, koliko možeš naučiti kad nemaš licencu. I tako je nekako krenula ta ljubav. Kad sam se vratila s mora, nastavila sam, upisala kurs u Somboru, koji sam pohađala oko pet meseci. Malo se odužilo zbog zime, ali sad sam ronilac prve zvezde i sa tom licencom mogu da ronim bilo gde na svetu do 20 metara”, ponosna je Ana, koja sa apatinskim ronilačkim klubom učestvuje u redovnim aktivnostima, kao i na ronilačkim igrama koje se održavaju na moru.
Kada je jahanje u pitanju, naša sagovornica nam je ispričala sledeće:
“U Apatinu je škola jahanja otvorena još 2016. i krenula sam 2017. sa jednom drugaricom, samo da probam. Brzo sam shvatila da mi to ide, a moj trener iz Sombora tada mi je rekao da imam talenta i da je šteta da ne nastavim. Kad sam videla posle par treninga da on ima poverenja u mene, odvažila sam se i nastavila trenirati, a 2018. godine od tate sam dobila svog prvog konja. Držala sam tog konja sa jednim tatinim kolegom koji je takođe imao konje. Išli smo na brojne manifestacije, revijalno i takmičarski. Tog konja sam imala do oktobra prošle godine, sada nemam, ali imam mnogo prijatelja koji ih imaju, pa sa njima radim i pomažem im”, saznajemo od Ane, koja je sa prijateljima pre mesec dana pokrenula i školu rekreativnog jahanja.
Kao i u ostalim sportovima, Došen se i u kajaku našla sasvim slučajno.
“Dajana Urtajl, moja dobra drugarica, vesla kajak i veoma je uspešna, pa sam s njom krenula i u ovaj sport. I to mi se svidelo. Krenula sam sa školom kajaka, koja traje deset dana. Kasnila sam i startovala tek šesti dan, ali sam na završnoj trci, poslednjeg dana, uzela prvo mesto”, s ponosom ističe naša sagovornica.
Ipak, kako nam je otkrila, s obzirom na to da je jako teško održavati sve te sportove na maksimumu, morala je da odredi prioritete.
“Rešila sam da se kajakom ipak bavim rekreativno. To volim preko leta, kad je sezona, da odem na Dunav i da veslam. Primarno mi sad ostaju karate i jahanje”, izjavila je.
Na pitanje šta je potrebno da bi bili uspešni u bilo kom sportu, kaže da je na prvom mestu disciplina, a potom i istrajnost.
Neobičan hobi za jednu tihu devojku poput Ane je i vožnja motora. Njen otac, koji je bajker preko 30 godina unazad, preneo joj je tu ljubav još u ranom detinjstvu.
“Prvi motor od tate sam dobila sa sedam godina, malu krosericu. Sa tim motorom sam, zajedno sa njim na tim nekim susretima bajkera bila prava atrakcija. Vozala sam između čunjeva i tako neke revijalne stvari, da bih 2018. godine dobila svoj prvi motor malo ozbiljniji, koji je morao da čeka dok ja položim, a sad tražim novi. Veliki sam ljubitelj motora i generalno vožnje”, ispričala je.
Kada je škola u pitanju, Ana i ovde daje svoj maksimum. Odličan je đak, a svake godine, ispred svoje škole, odlazi na recitatorska takmičenja i osvaja plasman na republički nivo. Sem toga, članica je i jedne humanitarne organizacije koja deluje pri školi koju pohađa. U slobodno vreme radi, kako bi sama sebi zaradila džeparac, što je takođe hvale vredno za jednu ovakvu devojku.
Kada su njeni planovi u pitanju, rekla je sledeće:
“Iako sam u osnovnoj školi najviše volela istoriju, u međuvremenu me je zainteresovala sfera računovodstva, da vidim da li ću se pronaći u tome. Nažalost, nisam, pa neću nastaviti sa ekonomijom. Probaću upisati kriminalistiku ili bezbednost, ukoliko ne uspem da upadnem na FDU. Planiram da, kad odem na fakultet, upišem neku dobru školu jahanja ili da se učlanim u neki dobar sportski klub koji se bavi sportskim disciplinama u jahanju. Volela bih da budem džokej, da položim za licencu za džokeja, da idem na trke, jer me to najviše privlači. Karate, naravno, ostaje, a ostalo koliko stignem”, ispričala je Ana, kojoj od srca želimo da ostvari svoje planove i zacrtane ciljeve.
Njena priča za nas je svakako inspirativna, jer je još jedna od mnogih koje smo vam doneli, a koje ulivaju nadu u bolje sutra, jer ovaj svet ima na kome da ostane.
