PRIČE IZ KOMŠILUKA: U ritmu dobrih vibracija Igora Bukvića
Pedesetogodišnji Igor Bukvić od onih je apatinskih muzičara koji je svirao gotovo sa svim lokalnim muzičarima i koji je jedan od najcenjenijih među kolegama. Ovaj samouki bubnjar ne samo da je svirao u brojnim bendovima, već se uvek odazivao na zamene, humanitarne svirke, ali i pozajmljivao svoje bubnjeve svima kojima je to bilo potrebno. Uvek nasmejan, odmeren i blage naravi, posvećen porodici i muzici. Nakon višedecenijskog “lutanja” po bendovima i žanrovima, poslednjih 15 godina konačno uživa po pitanju svoje muzičke karijere kao stalni član postave benda “Krvava Meri”. Ne propustite u nastavku pročitati još jednu lepu i inspirativnu priču iz našeg serijala.
Naš sagovornik rođen je i odrastao u Apatinu, a iz detinjstva, kaže, nosi prelepe uspomene.
“Odrastao sam u četvoročlanoj porodici, uz sestru koja je osam godina starija od mene i koja je zapravo u najranijem detinjstvu uticala na moj muzički ukus. Osnovnu školu, prva tri razreda, sam pohađao u ulici Vlade Ćetkovića, gde sam i živeo. To je bila mala škola sa svega dve učionice i lepim dvorištem, pa je atmosfera u njoj bila nekako domaćinska i tamo smo se osećali kao kod svoje kuće”, prisetio se naš sagovornik, te dodao kako je nekoliko godina tokom osnovnoškolskog obrazovanja bio izviđač, što mu je ostalo u naročito lepom sećanju.
“Često smo boravili u prirodi, sticali razne veštine, a sećam se da smo jedne godine čak išli peške na Batinu, ukupno 35 km od škole do tamo, što je bilo neprocenjivo iskustvo u to vreme”, ispričao je.
Već u osnovnoj školi, Bukvić je počeo pokazivati interesovanje za muziku, naročito za bubnjeve.
“Stalno sam gledao bubnjare na televiziji, ali i na svadbama na koje sam išao kao dete. Već u petom osnovne, sećam se, kupio sam kasetu Plavog orkestra i Rolling Stones-a koje sam stalno slušao, kao i muziku sa radija, a onda sam sve vreme svirao na kauču ili na tabureu sa nekim štapićima ili varjačama i tako vežbao razdvajanje ruku i nogu. Sve sam sam skontao već tada. Pošto nisam imao svoj bubanj, išao sam kod Željka Ćosića, svog komšije, koji je inače bubnjar u Magiji. On mi je nešto malo pokazao, pa sam i kod njega povremeno vežbao tokom osnovne škole, a negde u osmom razredu sam odlazio kod Bubalo Borisa, čija je sestra bila dobra drugarica sa mojom sestrom. On je zapravo imao bend i išao sam povremeno na njihove probe, gde sam takođe mogao svirati.”
Po završetku osnovne, naš sagovornik upisuje Srednju ekonomsku školu u Somboru, na smeru kuvar.
“Oduvek sam obožavao da kuvam, što i dan danas volim. To sam zapravo zavoleo uz majku, uvek se gurao da joj pomognem oko pravljenja kolača, pa i ostalog. Danas baš ne dolazim do izražaja jer supruga voli da sprema i odličan je kuvar, ali je rado odmenim kada je to potrebno”, priča Igor.
U struci je radio odmah po završetku srenje škole, godinu dana u “Beloj Lozi”, ali muzika je ipak prevagnula.
“Još kad sam krenuo u prvi srednje, prodavali su se instrumenti, pošto se raspao bend od Podunavlja, trgovinske firme koja je u to vreme imala bend za zabave. Nagovorim roditelje da odemo na aukciju i da mi kupe bubanj. Kako je sestra išla u muzičku školu, svirala harmoniku, pa odustala, moji su mi rekli da, ako će bubnjevi stajati po strani kao harmonika, nema smisla da se kupuju. Međutim, ja sam rekao da se to neće desiti i, evo, ispostavilo se da sam bio u pravu. Kupimo mi taj bubanj, stari Amati, od kog sam kasnije punih 19 godina praktično živeo. To je početnička klasa bubnja, ali sam ga imao i to je za mene bila velika stvar”, izjavio je.
Kada je počeo svirati, Igor je nastupao na raznim mestima, svirajući različite žanrove muzike.
“Prva tezga je bila kad sam imao svega 15 godina u kafani kod Miće Jančića sa Obadićem, Hajnalom i Sunđerom. Svirali smo bukvalno sve, od Džimija Hendriksa do narodnjaka. To mi je ujedno bila prva zarada od bubnjeva. Posle toga sam svirao leto u Sidru, još nisam imao 16 godina, a negde 1992. upadam u bend Šok za sistem. Posle toga nastaje i sastav “Mama ti salama”, kreće ozbiljnija priča sa rokom, ali uporedo sam svirao narodnjake gde je zapravo bila zarada”, prisetio se Igor, koji je od trenutka kada je od roditelja dobio bubanj, pa sve do 1997. godine, neprestano svirao.
Tada počinje da radi u sudu kao kurir, pa mu je bilo prenaporno sa svirki ići na posao, te u to vreme odlazi povremeno svirati samo zamene u Brodveju i na drugim kultnim mestima gde su se održavale zabave.
“Godine 1998. upoznajem svoju sadašnju suprugu. Nakon što smo se venčali i dobili prvo dete, pravim pauzu sa muzikom i posvećujem se porodici. To je trajalo oko pet godina, da bi me 2009. godine pozvao Dejan Krajačić i ponudio mi da sviram u Tribute Azra bendu. Naravno da sam pristao i od tog dana deo sam stalne postavke benda, koji je u međuvremenu menjao svoju postavu, da bi danas funkcionisao kao Krvava Meri. Uglavnom, sada slobodno mogu reći da 15 godina unazad sviram ono što volim, sa ekipom koja je fantastična i to me maksimalno ispunjava”, iskren je Bukvić.
Nedugo po ulasku u Tribute Azra bend, naš sagovornik svoj stari Amati bubanj konačno menja za novi.
“Moji stari bubnjevi nema gde nisu bili. Ko god ih je tražio na zajam, ja sam ih davao. Nikad nikog nisam odbio. Na kraju nisam znao ni gde je i kada sam došao do njega, falila mu je kontra činela, deo stalka, svašta nešto, a moram početi svirati. Rade Balać mi tada pozajmi stalak za kontru, za doboš, onda sam tako svirao par meseci, da bih nakon toga na rate kupio nove bubnjeve, i dan danas ih imam i za mene su nezamenjivi.”
Igor je od onih muzičara koji sa svim kolegama ima jako lepo saradnju i koga izuzetno cene na lokalnoj muzičkoj sceni, a i šire. Zahvaljujući muzici, imao je priliku upoznati i deliti scenu sa velikom brojem poznatih muzičara, a takođe je uzeo učešće i na velikom broju humanitarnih koncerata. Velike ambicije po pitanju muzičke karijere nema. Kaže da je ovo sad upravo ono što ga ispunjava.
Zaposlen je u sudu kao pravosudni stražar preko 20 godina unazad, što mu je primarni izvor prihoda, a u muzici uživa.
Najveća podrška su mu supruga i deca, majka, sestra, prijatelji... Porodica mu je na prvom mestu, a onda sve ostalo. U slobodno vreme sluša muziku, obožava da peca, da boravi u prirodi, kampuje, šeta kroz šumu. Kaže da time puni pluća i baterije.
Po prirodi pozitivan, odmeren, sa energijom koja prosto pleni, te nije ni čudo da je omiljen među kolegama, prijateljima, komšijama… Ono što Igoru možemo poželeti, to je da ostane upravo takav kakav jeste, pa da se uskoro ponovo družimo na nekoj svirci i zajendo uživamo u kvalitetnoj muzici.
