PRIČE IZ KOMŠILUKA: Vedrina i humanost kao Katjini osnovni životni pokretači
Pedesetosmogodišnja Katja Samardžić, iako rođena Splićanka, nakon više od četiri decenije života u našem gradu, kaže da se oseća kao prava Apatinka. Ova uvek nasmejana, druželjubiva i humana dama, ponosna je majka tri sina, od kojih najstariji ima dijagnozu cerebralne paralize i sa kojim je postigla velike rezultate, te je on danas samostalan, srećno oženjen i sa zdravim potomstvom. Vredna i posvećena u svemu što radi, zaposlena kao spremačica, naša sagovornica do sad je gotovo 50 puta dala krv. Ne propustite u nastavku pročitati još jednu lepu i inspirativnu priču iz našeg serijala.
Katjino detinjstvo, kaže, bilo je takvo da bi ga poželela svakom i pamti ga samo po lepom.
„Odrasla sam u selu kod bake i dede. Roditelji su radili u Spliti i nije me imao ko čuvati. To je bio zaista prelep period kog se rado sećam. Baka je, naravno, bila predivna, deda i stric su imali konje... Generalno, to bezbrižno odrastanje na selu svima bih poželela“, iskrena je naša sagovornica.
Kako nam je otkrila, u Splitu se kao devojka zaljubljuje u mornara, inače Apatinca, te se u naš grad doseljavaju 82. godine.
„Nakon više od 40 godina života ovde, osećam se kao prava Apatinka. Suprugova porodica i svi ostali ljudi koje sam tu upoznala od starta su me lepo prihvatili. Godinama sam radila u pošti, a sada sam već neko vreme spremačica u Poštanskoj štedionici. Imam tri sina i sva trojica su rođeni ovde“, s ponosom je izjavila.
Uprkos tome što je Katjin prvenac nakon rođenja dobio dijagnozu cerebralne paralize, to je nije sprečilo da ostane vedra i optimistična, te je tako, uprkos invaliditetu, njen najstariji sin puno postigao.
„Tih godina u Srbiji su bili mnogo bolji uslovi lečenja nego u Hrvatskoj. Bili smo 7 godina u Beogradu na lečenju. Milorad je išao u specijalnu školu u Beogradu, a Srednju specijalnu školu je završio u Podgorici. Velike rezultate smo postigli s njim, s obzirom na dijagnozu. Sa sedam godina je prohodao i počeo da priča, ali je danas samostalan i srećno oženjen. Snaja takođe ima cerebralnu paralizu, imaju zdravo i pravo dete, Marka, sa kojim provodim najviše svog slobodnog vremena“, priča Samardžić.
Kada su druga dva sina u pitanju, srednji je takođe oženjen, ima dete i sa porodicom živi u Prigrevici, dok je najmlađi još uvek momak.
Naša sagovornica krv je dala do sada 47 puta, a cela priča je krenula od ličnog problema koji je imala pre 24 godine.
„Godine 2000. imala sam jednu tešku operaciju i kada sam se oporavila, godinu dana potom, zato što je nečija krv spasila moj život, otišla sam u somborsku bolnicu na transfuziologiju i rekla da želim da postanem dobrovoljni davalac krvi. Oni su me, naravno, oberučke prihvatili i od tada redovno, svaka 4 meseca dajem krv. Apelujem na sve naše Apatince, ali i na druge ljude dobre volje koji se osećaju zdravo da daju krv, jer naše malo nekom znači mnogo. Pre par meseci mi je bio malo povišen pritisak, pa sad pijem lekove za to, ali ni to me ne sprečava da dajem krv. Dan pre davanja ne popijem taj lek i to je to. Iz ličnog primera sam uvidela koliko je to humano i smatram da bi svi trebali to da rade. Niti traje dugo, niti je bolno, a znači mnogo“, izjavila je Katja.
Kad nije na poslu i nema kućnih obaveza, naša sagovornica najviše vremena provodi sa svojim unukom. Često su na Dunavu, koji je, kaže, podseća malo na more, a obožavaju leti i da se kupaju na Gradskoj plaži. Od kad su joj roditelji preminuli, retko odlazi u Split, ali se zato u Apatinu oseća kao kod kuće. Najveću podršku joj pružaju deca, a sada i snajke. Voli puno da čita, da se druži uz kafu sa svojim prijateljicama, a godinama je bila i izuzetno aktivan član Društva za cerebralnu i dečiju paralizu. Iz nekoliko navrata nagrađivana je za dobrovoljno davalaštvo krvi od strane Crvenog krsta Apatin, a kako nam je otkrila, krv planira davati dokle god joj zdravlje i godine to budu dozvoljavali.
Mi joj u svakom slučaju želimo da je zdravlje služi još dugo, te da svoje dane s radošću i ubuduće provodi sa svojim unucima, kojih će, nadamo se, biti još.
