PRIČE IZ KOMŠILUKA: Velika porodica kao ostvarenje Tamarinog sna iz detinjstva
Prema poslednjem statističkom preseku, u Srbiji se rodi 1,48 dece po ženi. U tom smislu, akterka naše današnje priče daleko je iznad proseka. Naime, četrdesetpetogodišnja Apatinka Tamara Knežević, čije je detinjstvo obeležila rana smrt oba roditelja, danas je srećna i ispunjena žena, ponosna majka čak šestoro dece. Ova strpljiva, emotivna, skromna i uvek lepa, doterana i nasmejana dama, otkrila nam je čari velike porodice. Ne propustite u nastavku pročitati još jednu toplu i inspirativnu priču iz našeg serijala.
Naša sagovornica odrasla je u četvoročlanoj porodici, uz majku, oca i brata. Nažalost, tata joj je poginuo kada je imala svega 13 godina, a majka umrla u njeno sedamnaestoj. Ostaje sama sa bratom i ujakom koji je dobio ulogu staratelja.
Osnovnu školu završila je u Apatinu i već tokom tog perioda zavolela je sport, te je tako dugo trenirala rukomet, a jedno vreme i karate. Sa 14 godina odlazi u Beograd u PTT školu, gde stiče zvanje tehničara PTT saobraćaja, ali i vredne životne lekcije.
“Taj period, sve do mamine smrti, bio je jedan od lepših u mom životu. Otići tako mlad u veliki grad donosi otkrivanje nekih novih pogleda na svet, ali i ubrzano sazrevanje. Majčin odlazak, u trenutku kada sam imala svega 17 godina, bio je najteži životni udarac koji sam mogla zamisliti. Mesecima se nisam mogla oporaviti. Razredna je u to vreme imala puno razumevanja za mene, nekako sam uspela da presečem i nastavim dalje”, iskrena je Tamara.
Kako se nakon polaganja prijemnog za višu školu u Beogradu našla “ispod crte”, a bez finansijske podrške za samofinansiranje, naša sagovornica upisuje školu na Kosovu. Ubrzo nakon toga počinje bombardovanje, zbog čega je morala da se vrati u Beograd.
Prema njenim rečima, izvestan period je bila u Apatinu, ali kako nije mogla naći zaposlenje u struci, vratila se u Beograd.
“Teško je bilo zaposliti se u struci. Jedno vreme sam u Beogradu radila u sportskom udruženju Crvena Zvezda na Marakani, iako sam okoreli Partizanovac”, uz osmeh nam je ispričala, te dodala da odmah nakon toga kreće njen period majčinstva, najvažnija životna uloga.
“Moje dobre prijateljice Dane mama je imala četvoro braće i sestara. Vikendom je Dana stalno negde išla, te kod ujaka, te kod tetke, te ovde, te onde. Ja sam se uvek kao mala divila tome i govorila da ću imati petoro dece, da ne govorim o tome da mi je falila sopstvena porodica. I, eto, želja mi se ispunila”, s ponosom je ispričala Knežević, koja je danas majka šestoro dece, Ilije – 22 godine, Petre - 17, Sofije - 15, Petra - 13, Vuka - 10 i Vere - 7.
Na pitanje koliko je teško biti majka šestoro dece, Tamara s osmehom odgovara da je sve stvar dobre organizacije, ali i da se zato benefiti koje uživaju velike porodice ne mogu meriti ni sa čim.
“Ručak kuvaš na pola ili na jedan, i samo voziš. Naučiš da kuvaš u jednoj velikoj šerpi, a kad dođe vikend, ako nema takmičenja, nastupa i sličnih obaveza, onda napraviš nešto komplikovanije. Najviše volimo kada je tata tu, jer je često odsutan zbog posla. Onda tek uživamo u pravom smislu te reči”, priznaje naša sagovornica i naglašava da joj je suprug najveća podrška u svemu.
“Branka poznajem od malena, njegovi i moji su se družili. Posle svih ovih godina, našu ljubav, koja se rodila iz prijateljstva, čuvamo podjednako kao i prvog dana. Ljudska veličina kakav je on, moj je najveći životni oslonac”, iskrena je Knežević.
Kada su deca u pitanju, kaže da su svi različiti, ali i da daje sve od sebe da neguje njihovu individualnost.
“Lepo se slažu između sebe. Sukob generacija, naravno, postoji, kao i kod ostale dece, ali generalno čuvaju jedni druge i jako su povezani. Iako bi mi neko možda uputio kritiku zbog toga, moram priznati da nisam tip mame koja daje starijoj deci obavezu da brinu o mlađoj. Želim da uživaju u svom odrastanju. Pomažu mi, naravno, u skladu sa svojim mogućnostima, ali gledam da sve što mogu uradim sama. Suprug me je poštedeo bilo kog drugog posla, tako da su deca i kuća moja jedina briga”, priča Tamara, koja sa Brankom i decom poslednjih 15 godina živi u Rumenci.
“Odlazak iz Apatina za nas je imao smisla zbog više mogućnosti koje nudi Novi Sad, a opet smo izmešteni u Rumenci od gradske vreve. Na to smo se odlučili zbog škole, fakulteta i ostalog. Sva deca su nam dobri đaci i svi se bave sportom, makar rekreativno, ali i umetnošću, učenjem stranih jezika itd.”, ponosna je naša sagovornica.
Kako se i sama oduvek bavi sportom, kaže da uči decu da budu fizički aktivni, da vode računa o zdravlju, da se poštuju između sebe, da poštuju porodične vrednosti i da što više vremena provode zajedno. Otkriva da su im zapravo najlepši momenti kad su zajedno za stolom, obično nedeljom, praznicima, a redovno uživaju i u zajedničkim društvenim igrama.
“Najviše od svega volimo praznike, posebno Božić i Uskrs, jer smo tada obavezno svi na okupu. Obožavamo prirodu. Leti, kad dođemo u Apatin, uglavnom smo na splavu, a i vikendom smo često na Dunavu, u čamcu, u šumi, na kampu. Kad nismo u prirodi, vikend je namenjen za druženje i kuća nam je uvek puna”, priča Tamara.
Iako slobodnog vremena gotovo da nema, Knežević priušti sebi trening nekoliko puta nedeljno, a jednom godišnje sa svojim suprugom provede nekoliko dana na Dunavu bez dece.
“Branko i ja imamo jednu lepu tradiciju. U avgustu, kad se vratimo s mora porodično, a deca odu na sportske kampove, provedemo sami četiri do pet dana. Sednemo u našu jahtu, spustimo se do Novog Sada bez motora, po dva dana putujemo… Tad imam vremena za neku dobru knjigu i uživanje u prirodi bez obaveza. Nedavno je prodao jahtu, pa mi je rekao da biram destinaciju na koju će me voditi, ali ja sam htela samo u šumu. Tako je i bilo… Kao dete sam sa mojim roditeljima, prvih godina života, po mesec dana bila u kampu. Valjda mi je od tad ta ljubav ostala. Nisam za neka ekskluzivna putovanja, hotele, luksuz itd, više sam za prirodu”, priznala je.
Naša sagovornica privatno je izuzetno strpljiva, veoma emotivna, večiti optimista, pozitivna, skromna… Kaže da je sve lakše sad kada su deca veća, te da nema nekih velikih životnih ambicija. Želja joj je, naravno, da joj deca budu zdrava i uspešna, a budućnost zamišlja sa svojim Brankom, kada će imati više vremena da se posvete jedno drugom. Mi im od srca to želimo i ne sumnjamo da će tako i biti. Njihov primer svakako je dokaz da lepe i velike ljubavi postoje, te se iskreno nadamo da će ovaj model pratiti, ne samo njihovo šetoro dece, već i mnoga druga deca, buduće majke i očevi, a koji su inspirisani ovom lepom pričom.
