PRIČE IZ KOMŠILUKA: Višedecenijsko “Jedinstvo” apatinskog Gradskog hora
Apatinski Gradski hor “Jedinstvo” u formi u kakvoj je danas, postoji gotovo pet decenija unazad. Međutim, počeci horskog pevanja u Apatinu datiraju još od sredine 19. veka, kada je osnovano prvo Muško pevačko društvo. Negovanje hora u našem gradu očuvalo se do danas, ali nažalost, savremeni način života učinio je da broj članova bude značajno smanjen. Uprkos tome, oko 25 entuzijasta, koliko danas ima članova, trudi se da očuva tradiciju i prenese je na mlađe generacije. U današnjoj “Priči iz komšiluka”, osim o samom istorijatu hora, upoznaćemo vas sa ljudima koji su deo njega, te ćemo u tom smislu predstaviti najstariju po stažu članicu Jedinstva, predsednicu, dirigenticu, jednu od najmlađih, ali i stranog državljanina, Italijana, koji od skoro živi u Svilojevu i deo je sjajne ekipe apatinskog Gradskog hora.
Naša prva sagovornica, Jelena Janković, prosvetni radnik u penziji, najstarija je po članstvu u horu, a peva u njemu gotovo pola veka.
“I moja majka, koja je takođe bila prosvetni radnik, pevala je u horu. Ona mi je i usadila ljubav ka horskom pevanju. Nekada je hor bio mnogo bogatiji, pevali su i mlađi i stariji, imali smo puno uspeha na takmičenjima… Lepo smo se i družili i putovali, nastupali, i baš je bilo lepo. Bili smo ozbiljniji. Svi su dolazili zato što vole da pevaju. To je bilo jedno kulturno-umetničko društvo gde smo se okupljali i dolazili redovno. Posle svake probe smo ostajali, pili čaj, kafu, pričali, pevali, šalili se. Bilo je vrlo prijatno i jedva smo čekali kad će doći taj dan da idemo da pevamo. Dirigenti su nam se menjali, a mi smo ostajali. Posle je počelo ospanje, ali ne zato što nisu hteli i želeli, nego su mnogi preminuli”, prisetila se Janković i dodala kako se kultura nekad više cenila nego danas.
Prema njenim rečima, jedini motiv oduvek joj je bila prvenstveno ljubav prema pesmi.
“Volim da pevam, osećam se prijatno, mlađa sam duhom. Jednostavno, to mi je i neka vrsta ventila, da izađem iz kuće, da se malo lepše obučem. Onda recimo ti naši sastanci, razna druženja, to isto volim. Veseljak sam, volim da se družim, da pevam, da igram. Čini mi se da kod današnje omladine fali malo emocije. Suviše su se zaglibili u mobilne telefone, time se bave i jednostavno ne uživaju u pesmi, nekako su svi jednolični i to mi smeta. Mada, ima stvarno talentovane i drage dece, ali možda oni opet, pod uticajem ovih drugih, neće da dođu da pevaju u horu”, smatra Jelena.
Ono što je istakla i čime se najviše ponosi je da su uvek imali svoju publiku i nikada nisu naplaćivali ulaznice za svoje koncerte.
Predsednica Gradskog hora “Jedinstvo”, Vesna Stanković, deo je ove priče od 1974. godine.
“U horu sam počela pevati u prvom srednje. Kod Kalabe smo imali muzičko i rekao nam je da ko hoće da peva u horu, ima 5 iz muzičkog. Pola razreda se pokupi i dođe, i svakog septembra dođe nova grupa učenika. Kad sam videla kako se ovde lepo druže, bilo je teško prestati. Osim brojnih nastupa, ranije smo išli i na balet i u pozorište, obavezno na operu”, sa setom se prisetila tih lepih vremena Vesna.
“Horsko pevanje u Apatinu datira još od polovine 19. veka, kada je 1959. osnovano muško pevačko društvo. Drugi svetski rat je sve poremetio. Nakon toga, omladinci Apatina su se udružili, pevali oslobodilačke pesme, pa su u firmama nastajala pevačka društva, a 1946. nastaje Mešoviti hor gradskog sindikalnog veća. Godine 1956. spajaju se mađarski KUD “Petefi Šandor” i sekcija KUD-a na srpskom jeziku u jedno kulturno-umetničko društvo pod nazivom “Jedinstvo”, a 1974. ovaj hor nastaje kao Gradski hor “Jedinstvo”. Uglavnom su tada prosvetni radnici bili članovi hora. Pevalo se za Dan oslobođenja, 1. maj, razne manifestacije u gradu, štafeta mladosti, putovalo se stalno, po celoj Jugoslaviji”, saznali smo od Stankovićeve.
Prema njenim rečima, u horu je dirigent najduže bio Stevan Bah, i u tom periodu hor je bio najmasovniji, i najuspešniji.
“Kada je počeo zadnji rat, 1991. godine, hor je prestao sa radom. Bah je već bio star i u penziji, a kad je umro, održali su mu šestomesečni pomen i tad se ponovo hor okupio, 1996. godine, i praktično, od 1997. hor ponovo počinje sa radom, a Nandor Kolesar je bio dirigent tada. Sve se pokrenulo na inicijativu Lidije Janković, koja je okupila ljude i koja je za života maksimalno bila posvećena horu”, ispričala je Vesna i dodala da je u najbolje vreme hor brojao oko 80 članova, a danas ih ima svega oko 25.
Maja Ličina, jedna od najmlađih članica, u horu peva nepune dve godine. Ljubav ka muzici gaji oduvek, ali je tek sad došlo vreme kada može da joj se posveti.
“Ljubav prema horu i pevanju oduvek postoji, međutim s obzirom da sam majka tri sina, nekako mi to nije bio prioritet. Kad sam dočekala da mi deca stasaju, posvetila sam se sebi i onome što volim da radim, a to je iznad svega pevanje. Ovde se osećam kao deo jedne velike porodice. U početku kad smo došli, starije kolege su smatrale, pošto smo hteli malo urbaniji repertoar, da ne bi da smetaju, ali nama je baš trebalo njihovo iskustvo. Mi smo njih naučili neke nove pesme, a oni su nas naučili kako da poboljšamo glas i bolje pevamo. Ovo je meni antistres terapija, samo pozitivna energija je u vazduhu. Čak i suprug dolazi sa mnom. On peva bas i ima jako lepo boju glasa. Iako su ga obaveze odvele malo dalje od Apatina, uvek dođe kad je ovde. Čak je zajedno sa Duškom Mešinskovskim napravio i himnu hora. On je uradio tekst,muziku su uradili zajedno Duško i on, a za aranžman je bio zadužen Duško”, ponosna je naša sagovornica, koja je pozvala mlade ljude da im se priključe, te se i sami uvere koliko je lepo družiti se sa ostatkom ekipe.
Od pre nepuna dva meseca, u horu imaju i jednog Italijana koji živi u Svilojevu. Kako su nam rekli, Masssimo jako lepo peva, a od njega smo saznali da planira da ostane ovde, jer je kupio kuću u Svilojevu. Obožava da dolazi na probe i već se jako lepo prilagodio i zbližio sa ostalim članovima.
Mirjana Mešinkovski, dirigentica je apatinskog hora oko pet godine unazad. Uprkos izazovu zbog manjka članstva, motivisana je da hor opstane i uživa da radi u “Jedinstvu”.
“Veliki je izazov, ali kad dođe više ljudi, lepše je raditi. Motiviše me ljubav ka muzici i stvaranje iste. Svi zajedno pevaju i dišu. Ko nije učestvovao u tome, ne zna kakav je osećaj. Moj suprug nam puno pomaže i trudimo se da svima ispunimo želje. Čak i Massimo kad je došao, uzeli smo da pevamo pesmu na italijanskom, pa smo pevali i neke pesme od ranije, pa smo prošle godine ubacili novije, rok pesme. Ideja nam je da pomirimo različite želje, različita interesovanja, pevanje na različitim jezicima… Nove članove uvek rado primamo, dovoljno je da dođu, ne treba im nikakvo iskustvio”, objasnila je Mirjana i zaključila da bi brojnije članstvo značilo i više mogućnosti, kako za nastupe, tako i za putovanja i druženja.
Gradski hor “Jedinstvo” finansira lokalna samouprava preko projekata iz oblasti kulture. Probe se održavaju dva puta nedeljno, utorkom i četvrtkom od 19 sati u Maloj sali Kulturnog centra. Svi zainteresovani mogu im se priključiti bez audicije, te su, s tim u vezi, dobrodošle od srednje škole, pa na dalje.
