PRIČE IZ KOMŠILUKA: Zanatska radionica Nenada Marasa sa tradicijom dugom gotovo 80 godina
Apatinac Nenad Maras do skoro je bio jedini u državi koji se bavio izradom kajaka i kanua. Priča o njegovoj radionici datira iz davne 1945. godine, kada ju je osnovao Zlatoje Tomin, kog je kasnije Maras nasledio. Iz ove radionice izašli su kajaci u kojima su legende ovog sporta osvajale olimpijske medalje, a prvi plastični četverac u svetu izrađen je upravo na tom mestu. Naš sagovornik naglašava da je za celu priču zaslužan njegov mentor Zlatoje, koji je oduvek bio specifičan i radio stvari za koje mnogi drugi ne bi imali smelosti.
“Te davne 1945. godine, iako rat još nije bio gotov, deda Zlatoje je 12. maja osnovao Kajak klub, a radionica je otpočela sa radom početkom iste godine. Bio je umetnički stolar i odličan u svom poslu”, otpočeo je svoju priču Maras.
Da bi napravio uvod i predočio nam koliko je Tomin bio poseban, ispričao nam je da je na Dunavu, gde je sada Kajak klub, bila jedna drvena kuća koja je nekada bila putničko pristanište za brodove. Objasnio nam je da je ta brodska linija išla do 1945. godine, a da je kasnije taj veliki drveni objekat pripao kajakašima.
“Ubrzo nakon što su kajakaši dobili taj objekat, on je zapaljen i deda jekomplet klub prebacio svojoj kući, ovde u Savsku ulicu gde je i radionica. Zamislite vi kakav je on bio kad mu je punih 30 godina u dvorištu bio buljuk dece. Već onda je Kajak klub “Panonija” iz Apatina sva prvenstva ondašnje Jugoslavije osvajao. Bili su državni prvaci, a prvi apatinski olimpijac je upravo kajakaš. Ja kao klinac gledao sam kajakaše na Dunavu i jednom se zadesim ovde i vidim ih kod dede. Imao sam oko deset godina tad. Oni su od starog keja nosili kajake na ramenu do radionice, a onda sam se i ja pojavio u tom dvorištu. Upao sam u jednu dobru generaciju, gde su osim mene bili Mile Bujić, Senjak Dragan, Dubajić Zoran i krenuli smo ozbiljno sa veslanjem. Već početkom sedamdesetih bili smo pionirski prvaci Jugoslavije, pa juniorski. U to doba smo imali četverac koji je bio neprikosnoven. Gde se mi pojavimo na tamičenju, ostali su samo mogli pričati o tome da li će biti drugi ili treći. Štafeta je takođe za nas bila rezervisana, bilo nas je u jednosedu, dvosedu... Izuzeto je bilo dinamično društvo, puno se putovalo, jer je bilo puno klubova u Jugoslaviji”, prisetio se naš sagovornik.
Prema njegovim rečima, tehnika mu je išla od ruke i pošto se stalno muvao tuda po dvorištu i radionici, sve sitnije popravke Zlatoje je njemu davao da radi.
“Neposredno pred vojsku, oko godinu dana, deda više nije mogao sve da postigne, pa sam ja već puno radio kod njega. Dok sam bio u vojsci, on je otišao u penziju, radionica je stala, ali sam ja non stop bio u kakaj klubu i stalno je bilo potrebe za kajacima. Krenula je neka priča sa dedom i ja počinjem raditi kajake u starom internatu. Tu sam radio oko godinu ipo', dve sezone. To je ušlo u prodaju, iselili smo se, nastavio sam da radim kod kuma, ali i dalje dolazio u dvorište i dedi je bilo najlogičnije da pređem kod njega. Ponudio mi je da pomognem njemu i babi ako je nešto potrebno, odvesti ih kod lekara, kupiti nešto, “Eno ti radionica, radi, pa da ona živi”, rekao mi je tada i tako sam ja ovde počeo da radim početkom devedesetih, možda i malo pre. Ovde sam u radionici pravio kajake i za Panoniju, i za druge klubove i za mini kajake i to je išlo negde do 1993. Tad dajem otkaz na redovnom poslu na kom sam radio i otvaram zanatsku radnju i do dana današnjeg sam tu”, ispričao nam je Maras.
Kako saznajemo od njega, osim kajaka i kanua, izrađuje vesla, čamce isključivo po narudžbini, ali i ostale predmete od tih materijala, žardinjere, automatske hranilice za ribu, opremu za mladičnjake i puno drugih stvari.
Iako ima 64 godine, Nenad i dalje vesla. Slobodno vreme najviše voli da provodi u prirodi, ali i da prenosi svoje veslačko znanje i iskustvo na mlađe generacije.
“Nema gde nismo išli kajacima. Još uvek imam kajak, i danas veslam. Imamo i kanue na Kupusinskoj čardi, organizujemo izlete, veslanje, obuke... Imam dve ćerke i dve unučice. Kad god imamo vremena, veslamo. Ova starija je išla sa mnom od Sent Andreje do Apatina u jednom kanuu. Usput smo, naravno, kampovali i divno se proveli. Najviše volim kada dovedu društvo, pa ih upoznajemo sa prirodnim lepotama našeg podneblja”, priča Maras.
Ovaj izrađivač kajaka i kanua trebalo bi da se penzioniše iduće godine. Kaže da ga otvoreni Dunav i dalje čeka za neke nove vožnje i uživanja, a mi mu od srca želimo da u tome uživa još dugo u godinama koje slede.
