PRIČE IZ KOMŠILUKA: Zanimljivo putovanje apatinskog arhitekte Nebojše Šćekića do statusa slobodnog umetnika
Nebojša Šćekić, dete prosvetnih radnika, arhitekta, od malena je imao afiniteta prema umetnosti. Kao mlad najviše je crtao stripove, ali nakon što je završio srednju građevinsku školu u Apatinu, upisuje, a kasnije i završava arhitekturu u Sarajevu. Iako se godinama prvenstveno bavio svojom strukom, životne okolnosti su bile takve da je danas slobodni umetnik – slikar, što mu, osim prihoda, u život svakodnevno unosi i zadovoljstvo.
„Arhitektura je usko povezana sa umenošću. Mnogi veliki slikari po struci su bili upravo arhitekte. Ljubav ka slikanju oduvek je ležala u meni, ali tome sam se intenzivno posvetio tek nakon što sam napustio Rapid, firmu u kojoj sam radio“, priča naš sagovornik, koji je tokom svog bavljenja arhitekturom uradio preko 500 enterijera.
Šćekić, koji uglavnom sebe naziva arhitektom koji voli da slika, smatra da je, osim talenta, i za slikanje potreban rad i učenje.
„Iako sam i tokom studija naučio dosta o crtanju i slikanju, moram priznati da sam puno toga naučio i od mog dobrog prijatelja, inače veoma cenjenog slikara, Đorđa Stanića, naročito kada su u pitanju potezi špahlicom“, saznajemo od ovog šarmantnog Apatinca koji je, iako uskoro puni 60 godina, izuzetno aktivan.
Nebojša na godišnjem nivou izradi od 120 do 150 slika, a kako saznajemo od njega, za jedan portret, npr. treba mu oko 7 dana.
„Glavni deo posla naslikam za dva dana, ali se dugo bavim detaljima, jer su upravo oni ti koji određuju jednu sliku. A da bi naručilac bio zadovoljan, veoma je važno da svaki segment bude savršen i to mi je na vrhu prioriteta“, naglašava Šćekić.
Prema njegovim rečima, kada ne radi po porudžbini, najviše uživa u slikanju tzv. „citata“, naročito Van Gogha. Obožava da se druži, a kako sam kaže, pozitivnu energiju, crpi upravo iz druženja sa dobrim i pozitivnim ljudima, koji su mu i inspiracija, kao i priroda koja okružuje naš grad.
„Proputovao sam celu Evropu, živeo u Moskvi, ali Apatin je mesto koje je za mene posebno. Šetnja pecaroškom stazom pored Limana, uopšte predivno okruženje koje imamo, nešto je što se retko gde može videti“, smatra Šćekić.
Kako saznajemo od njega, osim na svoju decu, kojima se prvenstveno trudio da prenese radne navike i koja su danas uspešne arhitekte, izuzetno je ponosan i na polaznike svoje škole slikanja „Atelje Šćekić“.
„Škola slikanja nastala je spontano prošle godine, kroz druženja. Kroz nju je do sad prošlo dvadesetak ljudi, sada već slobodno mogu reći, mojih sjajnih prijatelja. Neki od njih gotovo da ništa nisu znali o slikanju, ali na moju veliku radost, danas stvaraju izuzetna dela. Osim velikog broja svojih samostalnih i kolektivnih izložbi, nekako su mi još draže izložbe koje sam imao zajedno sa polaznicima ove škole slikanja“.
Naš sagovornik, kada ne slika, voli da kuva, te se kod njega često među slikarskim platnima i bojama mogu videti ovali puni raznih đakonija koje samostalno priprema za svoje učenike. O svojoj humanoj strani nije mnogo želeo da govori, ali znamo da je više puta pomagao onima kojima je to potrebno. Kaže da planira još dugo da slika i prenosi svoje znanje na druge, a mi mu od srca želimo još puno izložbi i učenika na koje će biti ponosan.
