PRIČE IZ KOMŠILUKA: Životno putovanje “Dobrovine” iz Trebinja
Šezdesetpetogodišnji Dragan Antonije Milović, Gačanin rođen u Trebinju, a poslednjih 17 godina i Apatinac, od onih je umetničkih duša koje plene svojom autentičnošću i pozitivnom energijom. Ovaj pevač po vokaciji u svaki svoj nastup utkao je delić svoje duše, ali danas, sticajem okolnosti, nije često na sceni. Ipak, kako saznajemo od našeg sagovornika, za sve poštovaoce njegovog rada u pripremi je nešto novo, ne samo po pitanju muzike, već i po pitanju književnog stvaralaštva. U nastavku vam donosimo još jednu zanimljivu priču iz našeg serijala.
Dragan Milović, iako kao dete više naklonjen sportu, oduvek je, kaže, bio okružen muzikom. Rastao je u Trebinju, u starom gradu, a leta provodio u selu, baveći se seoskim poslovima.
“Leti sam išao za govedima, koševina, plašćenje… Kao mali sam slušao momke kako pevaju s koševine, pa gusle, ćale, đed... Stalno sam bio okružen muzikom. Roditelji su slušali sevdah, to je naš bluz, taj bluz mi je u duši u svakom delu tela. Tek kasnije dolazi rock and roll”, prisetio se naš sagovornik koji je prvi put zapevao na maturskoj večeri u Trebinju.
“To je bilo na maloj maturi. Bio je jedan sjajan bend, a prva pesma koju sma zapevao na mikrofon je bila Aj' kolika je Jahorina planina, verzija Teške industrije. Nakon toga krećem u srednju školu i tokom tog perioda u Trebinju sam ima dva benda, Duboko oranje i Dafne, svirali smo rock and roll”, ispričao je.
Po završetku srednje škole, Milović upisuje u Dubrovniku Fakultet za turzam i spoljnu trgovinu i tada upoznaje čuvenog Miladina Šobića, za koga kaže da je jedan od njegovih gurua, te da mu je čast što su dobri prijatelji, jer je umnogome uticao na njega.
Naš sagovornik se u Dubrovniku ponovo počinje pojavljivati na nekim scenama, ali ubrzo ga napušta i seli se Novi Sad.
“Odem u Novi Sad na drugi fakultet 1978. godine. Možda sam dva puta otišao na vrata fakulteta, jer sam se odmah popeo na scenu Mašinac. Imao sam, eto, sreću, Bog me je baš počastio, da tu upoznam Enesa Nuhića i Žiku rokera - Žiku Rišćanskog. To je bila jedna od jačih scena na prostorima SFRJ, a Enes i Žika su tad već bili rock starovi novosadski. Čak je i pokojni Balašević dolazio na njegove svirke. Tu počinjem s njima da pevam, a bend se zvao Galaksija”, kaže Milović, koji nakon toga upoznaje gitaristu Milana Milivojevića, sa kojim osniva bend Sani.
“Tada smo svirali rok, bili na festivalima, ali kako nismo uspeli da pobedimo, moj drug Milivojević se razočara u r’n’r, pa snimimo album narodne muzike 1983. za Diskoton, LP ploču. Abum je imao 9 pesama, a za mesec dana je prodato 3.000 ploča i 7.000 kaseta. Ja sam valjda jedini pevač na svetu koji je snimio LP, gde su uloženi novci, potpisani ugovori, a da ga nisam reklamirao. Album se zvao “Uvek kad ostanem sam”, a Milan je uglavnom radio sve pesme. Gostovao sam tad jednom u emisiji kod Minimaksa, to je bila jedina promocija albuma i nikada ni jednu pesmu nisam otpevao uživo”, ispričao je naš sagovornik.
Prema njegovim rečima, nakon toga, 1985. godine, prvi put je kročio u Apatin zahvaljujući jednom Apatincu koji ga je čuo u Novom Sadu.
“Pre toga sam bio u rock and rollu-u, ali kad sam 1987. došao iz vojske, njima je pevač bio bolestan, pa im je trebala zamena u Banji Junaković. Odradimo svadbu, uzmemo dobru kintu i tu se ja malo po malo, mic po mic, nađem u kafani, i to je početak moje kafanske karijere”, našalio se Milović.
Naš sagovornik pamti te prve godine provedene u Apatinu dok je pevao u grupi Nešto između.
“Bilo je to lepo vreme. Oko 3 godine sam pevao s njima, a živeo u hotelu Vojvodina. Tada su Ribarske večeri bile celo leto. Mi smo svaku noć svirali u bašti hotela, samo smo četvrtkom imali slobodan dan, i svaku noć je bilo 1000 ljudi u publici. Sećam se da je tada srednja škola iz Apatina imala ekskurziju. Išli su u Čanj na sedam dana, opština ih častila, pa su i nas pozvali kao bend da zabavljamo učenike. Tad sam prvi put video Sanju, svoju sadašnju suprugu i majku moje dece. Imala je 17 godina, a ja punih 29. Ona mlada, prelepa, divlja, sjajna…. Tad smo se upoznali”, prisetio se Milović.
Kako saznajemo od njega, iako su se se upoznali krajem osamdesetih, te družili sporadično godinama potom, tek 2003. sudbonosno se ponovo sreću i njihova ljubav postaje ozbiljna priča iz koje se rađaju dve ćerke.
“Sanja i ja se tad srećemo i to je bio sudbonosan susret. Bog mi je spremio Sanju tad. Mi dođemo iz Novog Sada u Apatin, imao sam, sećam se, zelenu nokiju koju sam, sa svim kontaktima, bacio u Dunav i ostanemo tu u šatoru na kampu. Meni je to spasilo život”, iskren je Dragan. U međuvremenu, u Novom Sadu je pevao u bendu naziva Ruža s Dunava, učestvovao na Beogradskom proleću, ali je već tada shvatio da estrada nije za njega, a nakon toga počinje sam da radi.
“Klavijature su mi tu kao neka maska, pošto ne znam da sviram. Malo gitaru, usnu harmoniku i perkusije, ali tada se pojavljuju matrice. Takvo je vreme bilo, bilo je teško držati 5 do 6 ljuidi u bendu. I dalje sam radio u Novom Sadu, sam, ratno vreme…. Prvo sam pevao u restoranu Verige, posle u Steriji, u okviru Srpskog narodnog pozorišta, leti Igalo, Herceg Novi, Jahorina… Nakon sudbonosnog susreta sa Sanjom 2003, već godinu dana potom rađa se naša ćerka Maša, nas troje selimo u Beograd, ali bilo je teško, pa žena predloži da odemo u Apatin privremeno i kako smo tad došli 2006, kad se i druga ćerka, Jana, rodila, tako smo i ostali u Apatinu”, ispričao je.
Tada, kako nam je rekao, putovao je na tezge često, a Apatin mu je bio baza.
“Ja sam sve do saobraćajne nesreće, koja mi se desila pre 4 godine, aktivno radio. Sad sam u najboljim godinama. Nema više kvantiteta, samo kvalitet, dobrovina totalna. Imam jednog jako dobrog prijatelja, profesora na Muzičkoj akademiji u Novom Sadu za klavir. Prelepo svira, pa smo u pregovorima. Spremio sam četrdesetak pesama da imamo na repertoaru, pa da radimo zajedno. Trenutno i pišem. To će biti roman, poema, bajka, videćemo, uglavnom, nešto na 96 stranica, a sve to planiram i da sublimiram u jednu pesmu”, najavio je Milović.
Ovaj talentovani izvođač, osim po specifičnom donošenju muzike na sceni, prepoznatljiv je i po neverovatno lepoj energiji, tzv. “dobrovni”, terminu koji često koristi i koji se ne može naći u rečniku.
“Dobrovina, ja sam to prosto prepoznao u sebi, možda ne čak ni u sebi, već nešto što egzistira iznad svih nas. Kad to spoznaš, možeš puno bolje i kvalitetnije da živiš. Možda teže, ali kvalitetnije. To su ti darovi, ja to tako doživljavam. Jedino nas dobrovina može spasiti”, smatra naš sagovornik i dodaje da je recept za dobar osećaj biti pošten prema sebi i raditi ono što želiš.
Milović kaže da i ćerke obožavaju muziku, te da je starija izuzetno talentovana za pevanje. Njih dve i supruga najvažnije su mu na svetu i velika su mu podrška u svemu. Jedino što mu nedostaje je scena.
“Ova faza trenutna mi je najlepša. Fali mi scena, doduše, ali to sa klavirom što pripremam, nadam se da će biti realizovano uskoro. Ja sam balader, to će biti lagane pesme, a voleo bih da nastupamo u nekim salama poput Kulturnog centra recimo. I dalje sam tu, retko, ali radim na tome da bude češće. Zahvaljujući dobrovini, to će biti tako”, optimističan je naš sagovornik, kom od srca želimo da to bude što pre, jer smo sigurni da su ga se mnogi uželeli.
