PRIČE IZ KOMŠILUKA: Zlatne rakije iz Željkovog kazana
Pedesetjednogodišnji Željko Vlatković, hobi proizvođač voćnih rakija i jedan od osnivača Međunarodnog festivala rakije “Gornje Podunavlje”, iako je sasvim slučajno ušao u proizvodnju, gotovo da nema rakiju koja nije nagrađena, ne samo na nivou Srbije, već i šire. Danas se, zajedno sa svojim kolegama, zalaže za bolje uslove malih proizvođača, koji prvenstveno rade na kvalitetu svojih proizvoda. Ovaj vredni apatinski domaćin izuzetno je svestran, društven, a nadasve i veoma human. Ne propustite u nastavku pročitati još jednu lepu i inspirativnu priču iz našeg serijala.
Naš sagovornik odrastao je u Apatinu, okružen porodičnom ljubavlju, uz veliki broj drugara. Kaže da se, kao i većina dečaka, tražio u raznim sportovima, ali se nije našao u tome. U osnovnoj školi najviše je voleo tehničko, te bio deo brodomodelarske sekcije, ali je zapravo maštao o tome da jednog dana postane veterinar.
“Želeo sam da upišem posle osnovne Srednju poljoprivrednu školu, smer veterinrski tehničar, ali nisam imao dovoljno bodova. Brat i ja smo kao deca živeli na Livnici. Imali smo bukvalno sve od životinja, sem krava, svinje, živinu, ovce, koze… Od malena sam voleo životinje i pomagali smo roditeljima u gajenju istih. Kad nisam uspeo upisati poljoprivrednu, razmišljao sam šta bih mogao, a kako volim prirodu, odlučim se da upišem šumarsku školu. Odem u Sarajevo, jer je tamo već bilo nekih Apatinaca koji su bili završna godina, pa mi je to bila neka vrsta sigurnosti. Prva godina privikavanja u internatu prošla je super i svi koji smo otišli na kraju smo to i završili”, priča Željko, koji je u Sarajevu bio do 1992. godine, dok nije počeo rat.
“To mi je taman bila i završna godina, a kad sam se vratio u Apatin, nema posla, sankcije, ja se prijavim i odem u vojsku. Posle služenja vojnog roka, radio sam svašta, jer nisam mogao da nađem zaposlenje u struci. U međuvremenu sam se oženio, dobio dvoje dece, sina i ćerku, koji su sad već odrasli, dobri ljudi, čak imam i unuka od skoro pet godina”, ponosan je Vlatković.
U Vojvodinašumama se zapošljava 2001. godine. Kaže da je zadovoljan svojim poslom, a trenutno radi kao poslovođa u seči.
“Moj posao je da nadgledam rad sekača, što je inače posao sa povećanim rizikom. Kod nas u apatinskoj šumariji, Bogu hvala, nema smrtnih slučajeva. Posao nije monoton, uvek smo na svežem vazduhu, svaki dan na terenu, u prirodi”, rekao je.
Naš sagovornik jedno vreme je bio član Kinološkog društva u Apatinu. Dva puta su organizovali savezno takmičenje, posećivali druge manifestacije, a kaže da su se prvobitno udružili da bi mogli biti konkurentni kad se kupuje hrana za životinje.
“Imao sam tada rotvajlere, pa čak i položio za kinološkog sudiju, ali to sam više zbog sebe položio, da mogu da prepoznam kod šteneta šta valja za dalju prodaju, šta se škartira, pa se pokloni nekom, tako da nisam sudio, nisam imao te ambicije. Posle, kad su mi deca došla, nisam imao vremena posvetiti se tome. Zapostaviti životinju veliki je greh, a odgajanje psa zahteva veliku odgovornost, tako da sam izašao iz te priče”, prisetio se Željko.
Kako nam je otkrio, proizvodnjom rakije počeo je da se bavi sasvim slučajno.
“To je počelo 2014. godine. Iako u to vreme nikako nisam pio alkohol, niti sam znao išta o proizvodnji, upustio sam se u tu priču. Odem te prve godine u Kupusinu, a prva kilaža koju sam kupio bila je 450 kg jabuka. Raspitam se kod jednog čoveka iz Prigrevice i on mi objasni kako on pravi. Raspitam se ko peče rakiju u Apatinu, nađem maminog kolegu s posla i on mi je došao i ispekao rakiju. Sreće moje kad sam dobio svoju prvu rakiju. Svim komšijama sam podelio po flašu i ostavio nešto sebi. Kad su probali, svi su tražili kupiti, pa me je to dodatno motivisalo”, iskren je Vlatković, koji već sledeće godine kupuje tonu jabuka, ali sad s ciljem da i proda nešto.
“Kad sam te 2015. uzeo tonu jabuka, shvatio sam da ima dovoljno rakije da bi sad mogli da napravimo i neki liker. U ono vreme najtraženiji su bili orahovac, malina i višnja. Već 2016. kupim tonu ipo’ jabuke i tonu šljive, pa tako ozbiljnije krenem u proizvodnju. Nešto prodaš, nešto pokloniš, nešto ostaviš sebi, kad ideš u goste, nosiš svoju rakiju, pa ima li šta lepše od toga?”
Našem sagovorniku do 2019. drugi ljudi su pekli rakiju, pa kad je sve stavio na papir, shvata da mu je isplativije da kupi sopstveni kazan, što je i uradio.
“Te 2019. dolazi mi kazan, a sin se ženi. Kupim kajsiju, uzmem 300 kg, ispečem, i to sam namenio samo za svadbu. To kajsije što je ostalo, nešto sam poklonio i ljudi su stano tražili još, pa sam tad shvatio da je kajsija zapravo među najtraženijim rakijama. U svom kazanu te godine sam posle pekao i šljivu, pa jabuku, a uspeo sam i viljamovku da ispečem”, s ponosom je istakao.
Kako nam je otkrio, zahvalan je svima koji su ga tokom njegovog puta naučili bilo čemu kada je proizvodnja rakije u pitanju, a tu je osim ljudi iz njegovorg okruženja bilo i onih drugih, sa raznih foruma, grupa i drugih internet zajednica koje okupljaju ljubitelje i proizvođače rakije.
Ovaj hobi proizvođač nema vrste rakije koja mu nije nagrađena na nekom od festivala, ali prva nagrada mu je ipak najdraža.
“Prve godine, 2019, poslao sam na festival jabuku i šljivu, prvo što sam pekao sam. Prvi put šaljem u Pančevo, koje u našoj zemlji ima naajpretižniji festival tad. Šljiva mi je bila na 37. mestu, ali od 80 šljiva, jabuka 40. od 90. Tu sam oko sredine. Tek kasnije, ne znajući sistem ocenjivanja, shvatim da sam osvojio za šljivu zlato, jer od 18,01 bodova, pa do 20 je zlato, a ja sam imao 18,05, dok sam za jabuku dobio veliku srebrnu medalju, za između 17,50 i 18 poena. To je za mene bila velika stvar, jer nisam imao puno iskustva, a prvi put sam sam pekao, sam komio, i to mi je bio motiv da nastavim da se usavršavam dalje i da težim samo kvalitetu u proizvodnji”, ispričao je.
Ubrzo potom, Željko započinje svoju saradnju i prijateljstvo sa Petrom Hortijem, mnogo iskusnijim proizvođačem rakije.
“Sa Perom Hortijem, od kog sam takođe dosta naučio, ulazim u priču da probamo napraviti travaricu. Prvo smo napravili manju količinu, to nam se svidelo, ali kao da je nešto falilo. Dugo smo lutali, tražili, dok nismo napravili recept od 26 trava. Sa time smo imali lepe rezultate i čulo se za nas”, rekao je Vlatković, te dodao da je u međuvremenu i na festivalima sklapao nova prijateljstva, te tako širio krug ljudi, ljubitelja i proizvođača rakije.
“Tada dolazi vreme korone, a kako smo bili zatvoreni, ja odem u Kupusinu u hladnjaču i u maju kupim 5 tona jabuke. Svo vreme tokom korone ja sam tu napolju u dvorištu pekao rakiju. Neka stoji... A onda sam, uz pomoć Pere Hortija, prvi put radio dunju, što je takođe bila velika stvar za mene”, priznaje naš sagovornik.
Kako nam je otkrio, relativno skoro, on i Pero su spremili recept za travaricu sa 48 trava. Kaže da ih je bilo jako teško naći, ali uspeli su i nadaju se da će i ovaj recept biti pobednički na festivalima koji slede.
U međuvremenu, 2020. godine, oformili su u Apatinu Udruženje proizvođača i ljubitelja voćnih rakija “Čuvari tradicije”.
“Udruženje smo prvenstveno oformili zbog nabavke voća. Kada se kupuju veće količine, cena je povoljnija, isto i kada se kupuju kvasci. Pa kad smo već bili udruženi, rešimo da napravimo i svoj festival. Otišli smo u Pančevo, oni su nam ljudi sve objasnili i odvažili smo se da krenemo u tu priču. Od starta smo za ocenjivače želeli doktore nauka i da festival ima međunarodni karakter. Velike ambicije, ali bili smo optimistični”, iskren je Vlatković.
Tada nastaje Međunarodni festival rakije “Gornje Podunavlje” Apatin. Optimizam članova Udruženja “Čuvari tradicije” kao organizatora, njihova posvećenost, saradnja sa velikim brojem ljudi, te ozbiljna komisija koju su doveli u naš grad, rezultirala je na način da je već prve godine festival bio više nego uspešan.
“Već prve godine smo imali 420 uzoraka, druge 525, treće smo malo pali, 496, jer su uletela dva nova festivala u maju, ali kvalitet je bio značajno bolji, da bi četvrte, ove godine, imali rekordnih 901 uzorak. Imali smo ozbiljnu kampanju pre toga, ozbiljno se pripremali, imali vredne nagrade, da ne govorim o ozboljnoj međunarodnoj komisiji, ali i posvećenosti svih aktivnih članova udruženja koji daju značajan doprinos celoj priči. U međuvremenu je naša manifestacija postala deo turističke ponude opštine Apatin, jer smo započeli saradnju sa Turističkom organizacijom koja nam je uveliko pomogla. Posle druge godine, sa platoa na apatinskoj marini, festival je prešao u šetališnu zonu ulice Srpskih vladara, što se pokazalo kao pun pogodak. Ove godine smo imali 48 izlagačkih štandova, od toga 36 rakijskih, što nedvosmisleno pokazuje da nas proizvođači rakije uvažavaju”, ponosan je Željko.
Od njega saznajemo da su ambicije vezane za festival da održe jednak kontinuitet i kvalitet, te da ostanu prepoznatljivi u ovom delu Evrope. Za sada im uzorci stižu iz petnaestak zemalja, iz Poljske, Češke, Austrije, Slovenija, Hrvatske, Bugarske i drugih, a nadaju se da će taj broj biti još veći.
Za svoje rakije, Željko ima toliko nagrada da im ne zna broj, sa gotovo svih festivala u Srbiji, ali i u Mađarskoj, Hrvatskoj, Sloveniji itd. Kaže da mu najveću podršku pružaju supruga, deca, majka, brat sa svojom porodicom. U slobodno vreme, kog gotovo da nema, najviše voli da pogleda tv, da se druži sa prijateljima, ali i da razmenjuje iskustva sa drugim proizvođačima rakije.
Naš sagovornik izuzetno je human. Bio je dobrovoljni davalac krvi u vojsci, a od pre godinu ipo’ dana svaka tri meseca redovno daje krv, što planira da nastavi. Takođe, za vreme velikih poplava u Srbiji, dobrovoljno se javio da pomaže, pa su tako u Kleku, mestu preko puta Šapca, uspeli da spasu selo da se Sava ne izlije, a već dve nedelje nakon toga išli su u Krupanj, gde su osam dana pomagali ugroženom stanovništvu. Svoju humanu stranu preneo je i na festival, pa on tako svake godine uvek ima i humanitarni karakter.
Vlatković kaže da se on, kao i ostali mali proizvođači rakije, zalažu za to da mogu svoju rakiju prodavati u restoranima i prodavnicama, a ne samo na manifestacijama. Priča kako su zakoni dosta rigorozni, te da bi voleli da država prepozna njihove probleme i malo im prilagodi zakon. Rakije koje oni proizvode, kaže, mnogo su kvalitetnije od industrijskih, pa im od srca želimo da im budućnost donese bolje uslove, kako bi lakše našli svoje mesto na tržištu.
