PRIČE IZ KOMŠILUKA: Zora Drljača, jedna od omiljenih apatinskih učiteljica
Jedna od omiljenih učiteljica brojnih generacija, Zora Drljača, iako ima 60 godina, i dan danas radi sa jednakom posvećenosću. Ova topla i odmerena Apatinka prepoznata je kao izuzetan prosvetni radnik i od strane svojih kolega, te je s tim u vezi i ovogodišnja dobitnica “Novembarske nagrade”, a koja se dodeljuje najboljim prosvetnim radnicima na teritoriji opštine. Kako smo saznali od ove učiteljice, već u predškolskom uzrastu znala je da je upravo učiteljski poziv onaj kojim želi da se bavi u životu.
“Još kao mala, išla sam nekoliko godina u zabavište, jer sam volela da budem sa decom, i roditelji su mi to omogućili. Kod kuće, kada dođem iz zabavišta, pozovem jednu moju komšinicu i mlađeg brata, postavim ih pored jedne tablice i igramo se učiteljice i đaka. Davala sam im domaće zadatke, sve ono što smo u to vreme radili u vrtiću, pa sam ih kao ocenjivala, davala im zvezdice…” - prisetila se naša sagovornica.
Prema njenim rečima, želja za bavljenjem učiteljskim pozivom još više je došla do izražaja kada je krenula u osnovnu školu.
“U osnovnoj školi sam imala izuzetno dobru, savesnu, odgovornu, odmerenu učiteljicu, koja je zaista imala prave aršine za sve. U pitanju je Ljubica Bulat, danas nažalost pokojna. Ja sam je obožavala. Imala je i dozu strogoće, i razumevanja, umela je sa nama da se nasmeje i sve ostalo. Ona mi je bila idol u tom periodu detinjstva”, priča Zora i dodaje kako je sretala svoju učiteljicu i nakon što je upisala Srednju pedagošku školu u Somboru i kako je bila ponosna što su neki njeni učenici odabrali taj poziv.
Valja naglasiti da je u to vreme Učiteljska škola u Somboru bila izuzetno cenjena u celoj Jugoslaviji. Za upis u Pedagošku školu polagao se prijemni ispit, ali se naravno rangirao i postignuti uspeh u prethodnom školovanju. Budući učitelji morali su imati sluha i svirati neki instrument, a ocenjivao se i govor, jer ukoliko je neko imao bilo kakvu govornu manu, nije se mogao upisati u tu školu. Konkurencija je bila velika, ali je puno njih i odustajalo jer je škola bila izuzetno zahtevna.
“Kada sam upisala srednju školu, bilo nas je po 30 učenika u 4 odeljenja. Bilo je veoma strogo, zahtevno, temeljan rad. Na svaki predmet se stavljao akcenat. Najveći problem većini je predstavljala hemija, fizika i logika. Bili smo svestrano obrazovani. Već u četvrtom razredu ostala su samo tri odeljenja sa po 25 učenika, što govori o tome koliko je bilo zahtevno školovati se u toj školi”, rekla je učiteljica Zora, koja je odmah po završetku srednje završila i višu školu, da bi godine 2015. išla na doškolovavanje, 2017. već i diplomirala, a potom odbranila i master.
Drljača je svoj učiteljski poziv počela raditi u Prigrevici, januara 1987. godine, na zameni, da bi iste godine 1. septembra ušla u OŠ “Žarko Zrenjanin” i ubrzo osvojila srca svojih kolega i brojnih generacija koje je izvela.
“Kada sam počela da radim, veoma mi je značilo što su me već na samom početku poredili upravo sa mojom učiteljicom i bila sam beskrajno ponosna. Imala sam sreću, kad sam počela da radim ovde, da sam radila sa tako iskusnim i divnim prosvetnim radnicima, učiteljicama, među kojima su bile Mira Dopuđa, Mira Basta, Anica Dragičević i mnoge druge. Jako sam bila lepo prihvaćena od njih, pomagale su me i u svemu smo učestvovale zajedno”, rekla nam je Zora.
Za decu kaže da ih voli kakva god da su. Nikad nikog ne ističe i trudi se da svakom detetu pristupi na individualan način, jer je svaki učenik priča za sebe.
“Drugi je svet kad se uđe u učionicu i zatvore vrata. Tad svi životni problem ostaju napolju i posvetiš se deci. Svako dete je priča za sebe i svakom treba drugačije pristupiti. Najvažnije je da se razumemo. Na kraju, kad izađem na ulicu i kad mi deca stanu i lepo me pozdrave, nema veće sreće od toga”, ponosna je naša sagovornica.
Kada je u pitanju učiteljska karijera Zore Drljače, u apatinskoj školi smatra se za jednog od pionira inkluzivnog rada.
“U to vreme, inkluzivni rad bio je pravi izazov, a bilo je đaka sa posebnim potrebama. Imala sam, npr. dete sa dijagnozom autizma. Dve godine je kasnio u školu i krenuo redovno kod mene u prvi razred. Tada nisu postojali ni asistenti, ni IOP-i, kao ni formulari i planiranja. Istraživala sam po internetu, ali najviše su mi pomogli roditelji tog učenika, koji su bili izuzetno saradljivi. Uspeli smo da ga osamostalimo da bude sa decom u razredu, naučio je da piše sastave po nekoliko rečenica, matematiku je radio kao satić, na svoj način. On je završio srednju školu, sad je velik momak i dobar, i veoma sam ponosna na njega”, sa posebnom toplinom nam je ispričala Zora.
Kako nam je rekla, kasnije su krenule obuke i seminari vezani za rad sa decom sa posebnim potrebama, gde je rado delila svoja iskustva.
O deci kaže da se suštinski nisu promenila tokom godina i da su oni samo slika svojih roditelja.
“Divne dece ima. Naš je zadatak ne samo da ih opismenimo, već i naučimo svim drugim stvarima, ali na prvom mestu da budu dobri ljudi. Nije bitno da li će biti moleri, lekari, učitelji, pekari… Bitno je da budu dobri ljudi i da rade svoj posao pošteno. Učim ih da budu jedinstveni, da pomažu jedni drugima, da uvažavaju različitosti.”
O posvećenosti ove učiteljice govori podatak da je za 35 godina svog rada na bolovanju bila samo kad je rađala decu i imala operaciju, nikad više.
Kako nam je otkrila, kada nije učiteljica, ponosna je majka i supruga, dok je unazad deset godina na prvom mestu baka. Voli da šije, veze, hekla, da pravi kolače i da kuva. Za tri godine bi trebalo da ostvari pravo na penziju, pa iako će joj posao nedostajati, srećna je što će imati više vremena za svoje unuke.
Bilo kako bilo, mi joj od srca želimo da ostvari svoje planove i nadamo se da će bar neko od njenih mlađih kolega slediti njenu praksu u radu.
