Milan Zulić – Umetnost kao prostor tišine
Milan Zulić, umetnik koji godinama unazad niže uspehe na svetskoj umetničkoj sceni, od onih je stvaralaca čija dela iz tišine komuniciraju univerzalno, bez obzira na kulturu, jezik ili tradiciju, bez potrebe za prevodom. Na samom početku 2026. pokušali smo saznati nešto više o njegovom stvaralaštvu, ali i planovima za dalje. U nastavku vam donosimo komletan intervju:
Tvoj umetnički put traje više od tri decenije. Kako danas, sa ove distance, vidiš svoj početak?
“Moj put je započeo tiho, bez velikih ambicija, u apatinskoj Galeriji Meander, sada već davne 1992. godine, uz nesebičnu pomoć i podršku višeg kustosa Radmile Savčić. Nisam tada imao svest o „karijeri“, već samo snažan unutrašnji poriv da stvaram. Taj poriv nikada nije bio usmeren ka cilju, već ka procesu – ka slušanju. Danas shvatam da je upravo ta tišina početka ostala konstanta mog rada. Sve što se kasnije događalo – izložbe, gradovi, priznanja – samo su različiti oblici istog unutrašnjeg kretanja.”
Tvoja dela često se opisuju kao meditativna i oslobođena narativa. Kako doživljavaš sopstvenu umetnost?
“Ne doživljavam je više kao lični izraz, već kao prostor kroz koji nešto prolazi. Kreativnost dopušta da kroz nju progovori beskraj – tihi odraz onoga što je već tu. Umetnost, po mom iskustvu, ne mora da objašnjava, niti da prenosi poruku. Ona može da otvara prostor u kojem prisustvo postaje iskustvo samo po sebi. Lepota koja se tada pojavi ne pripada meni, niti posmatraču – ona pripada tišini iz koje je došla.”
Tvoja praksa obuhvata crtež, skulpturu, fotografiju, video i digitalne medije. Kako biraš formu?
“Forma me nikada ne vodi – ona se sama pojavi. Svaki medij je samo drugačiji jezik iste tišine. Ponekad se ono što želi da se pojavi traži u pokretu, ponekad u nepomičnoj slici, ponekad u prostoru ili vremenu. Digitalna tehnologija mi je omogućila da proširim taj dijalog, ali suština je ostala ista: kako materijalizovati ono što je nematerijalno, a da se pritom ne izgubi njegova suština; lepota i tišina.”
Video "Infinity" i „Shabnura“ doneli su ti značajnu međunarodnu pažnju. Kako su nastali ti radovi?
“Nisu nastali samo iz ideje, već i iz stanja svesti. Njihovo seme je u tišini sufi stihova. Video se nije „pravio“ – on se dogodio. To je vizuelna molitva, kolaž talasa, okeana i sporih, meditativnih trenutaka. Reč i zvuk u njima ne vode, već dišu zajedno sa slikom. Najveći izazov bio je ostati dovoljno prazan da to što se pojavljuje može slobodno da diše – da dodirne posmatrača ne kroz značenje, već kroz čistu lepotu.”
Tvoji radovi su prikazivani širom sveta – od Njujorka i Moskve do Teherana, preko Pariza, Londona, Rima, Meksiko Sitija, Kaira i Sao Paola. Kako doživljavaš taj globalni kontekst?
“Prostor i geografija su sekundarni. Tišina nema granice. Kada se delo rodi iz te tačke, ono komunicira univerzalno, bez potrebe za prevodom. Iskustva u Njujorku, Londonu, Teheranu ili Napulju pokazala su mi da postoji zajednički unutrašnji prostor u kome se ljudi prepoznaju – bez obzira na kulturu, jezik ili tradiciju.”
Često se za tvoj rad kaže da pripada takozvanoj „objektivnoj umetnosti“. Šta to za tebe znači?
“To je umetnost koja ne proizlazi iz lične drame, psihološke projekcije ili potrebe za samopotvrđivanjem. Ona nastaje iz tišine i otvorenosti umetnika da bude posrednik. Takva umetnost ne nameće, već dozvoljava. Ne traži pažnju, već prisustvo. Kada autor odstupi, pojavljuje se prostor u kojem posmatrač može da sretne sebe i svoju zaboravljenu suštinu.”
Tokom karijere učestvovao si na više od 400 grupnih i 38 samostalnih izložbi. Da li se tvoj odnos prema stvaranju menjao?
“Menjale su se forme, sredstva i okolnosti, ali odnos prema stvaranju nije. Talenat je dar koji ne znam čime sam zaslužio, ali sam imao odgovornost da ga negujem. Sve ove godine nisam mogao da ih potrošim poštenije i iskrenije nego kroz taj rad. Otuda je rad. Otuda je ljubav koja je vidljiva.”
Kako vidiš svoj dalji put – šta je sledeće?
“Ne vidim sebe kao umetnika jednog medija, pa ni jedne forme. Svaki trenutak nosi mogućnost stvaranja. Ono što je važno jeste da tok slobodno teče – da ono što treba da se pojavi i dalje može slobodno da prolazi. Ako moj rad makar na trenutak omogući nekome da zastane, da uđe u tišinu i prepozna sopstvenu dubinu, tada je sve već ispunilo svoju svrhu.”
