PRIČE IZ KOMŠILUKA: Miloš Vodeničar, višedecenijski čuvar tradicije sonćanskih Šokaca
Tridesetsedmogodišnji Miloš Vodeničar iz Sonte gotovo ceo svoj život posvetio je očuvanju tradicije i običaja Šokaca. Osim uspešnim rukovođenjem najstarijim kulturno-umetničkim društvom u opštini Apatin, bavi se restauracijom i sakupljnjem šokačke nošnje i može se pohvaliti izuzetno vrednim i retkim primercima, starim preko 200 godina. Peva u crkvenom horu, vlasnik je zanatske radionice, gaji stoku, dobar je domaćin, a nadasve ponosni sin, suprug i otac koji sa roditeljima, suprugom i sinom živi u tradicionalnoj, skladnoj porodici, punoj ljubavi i uzajamnog poštovanja. Ne propustite u nastavku pročitati još jednu lepu i inspirativnu priču iz našeg serijala.
Naš sagovornik rođen je i odrastao u Sonti, a svoje detinjstvo, kaže, pamti samo po lepom.
“Bilo je puno više dece u to vreme. Nije bilo mobilnih telefona i računara, nego smo se družili. Već od osnovne škole krenuo sam na folklor, a koji će kasnije negde i odrediti moj životni put”, započeo je svoju priču Vodeničar.
Osnovnu školu završio je odličnim uspehom u Sonti, a folklorom počinje da se bavi u trećem razredu, kada je pristupio OKUD-u “Ivo Lola Ribar”. Ovo društvo postoji od 26. juna 1968. Godine. Od tog dana, pa do danas, radi bez prekida i najstarije je društvo u opštini Apatin.
“Društvo me povuklo, dopalo mi se, a najviše druženje na pauzama i posle proba. Nakon toga kreću nastupi, putovanja… Sve je to uticalo da ostanem i, evo, do dana današnjeg, nisam prestao biti u folkloru”, priča Miloš.
Po završetku osnovne, naš sagovornik upisuje Tehničku školu sa domom učenika u Apatinu, na smeru mašinski tehničar, koju takođe završava odličnim uspehom. Kako je njegov otac u godini kada se Miloš rodio otvorio zanatsku radionicu, tako on već po završetku srednjoškolskog obrazovanja počinje sa ocem da se bavi građevinskom limarijom. Radionica, u kojoj se vredno i savesno radi od 1987. godine opstala je do dana današnjeg. U međuvremenu je naš sagovornik preuzeo posao, a otac se penzionisao, ali mu i dalje pomaže u poslu.
Iako odličan đak, a potom i vredan radnik, Vodeničar priznaje da mu je folklor uvek bio na prvom mestu. Već sa 14 godina ušao je u Upravni odbor OKUD-a “Ivo Lola Ribar”, a kako je bio maloletan, nije mogao biti izabran u rukovodstvo, ali je već tada imao pravo glasa i od strane starijih članova već bio prepoznat i uvažavan. Za predsednika društva izabran je sa svega 21 godinom, 2008. godine, i od tada, pa do dana današnjeg, uvek je biran iznova, te je tako na ovoj funkciji punih 16 godina.
“Velika je to čast, ali i odgovornost za sve što se dešava u društvu. Motiviše me ljubav prema folkloru i tradiciji, da se ne ugasi baš sve u selu. S obzirom na to da je puno ljudi odselilo iz Sonte, zadovoljan sam koliko imamo članova. Ima nas oko 50, različitih uzrasta, od 7 do 77, bukvalno. Imamo izvođački ansambl, pevačku grupu, etno sekciju (žene koje rade ručne radove, popravljaju nošnju, prave kolače itd.) i imamo desetak članova koji su tu po potrebi. Pokušavamo napraviti dečiji ansambl, te pozivamo svu zainteresovanu decu da nam se od septembra pridruže”, poručio je Vodeničar.
Svoju suprugu Miloš je takođe upoznao kroz folklor. Ona je igrala u GKUD-u “Ravangrad” Sombor, na zajedničkom nastupu su se rodile simpatije, 2013. su se počeli zabavljati, da bi već godinu dana potom ljubav krunisali brakom, a nešto kasnije i rođenjem sina. Danas svo troje igraju u OKUD-u “Ivo Lola Ribar”, a supruga mu je i garderoberka u društvu, te mu i u tom segmentu puno pomaže.
Osim igranjem u društvu, kao i rukovođenjem istim, naš sagovornik se bavi i sakupljanjem, čuvanjem i restauracijom šokačke nošnje.
“Skupljanjem šokačke nošnje se bavim od osnovne škole i imam puno nošnje u privatnom vlasništvu. Takođe, bavim se i restauracijom nošnje i imam komada koji su stari preko 200 godina. Imam npr. u svojoj zbirci jednu žensku nošnju koja se ne nosi 200 godina u selu i nema je niko osim mene. Takođe, u svojoj kolekciji imam nekih komada za koje je zaboravljeno da su uopšte postojali”, ponosan je Miloš.
Svu nošnju iz svoje lične kolekcije naš sagovornik, naravno, pozajmljuje za potrebe KUD-a i u ovom trenutku, zahvaljujući svojoj zbirci, može od glave do pete da obuče 10 muškaraca i 10 žena istovremeno u društvu.
Kako nam je otkrio, s obzirom na obaveze i dnevni raspored, slobodno vreme gotovo da nema. Ustaje u pet ujutru, namiri stoku, nakon toga se opere, presvuče i ide u radionicu gde radi od sedam do tri ili je na terenu. Posle ručka, ako treba još nešto, uradi u dvorištu ili u kući, uveče proba u društvu i tako završava svoj dan. Ako ostane malo slobodnog vremena, voli ga iskoristiti baveći se nošnjom, u čemu mu najviše pomažu supruga i majka. Kaže da mu porodica zapravo pruža najveću podršku u svemu, a njihov život u zajednici jako lepo funkcioniše. Sve dele, pomažu se, poštuju i uvažavaju jedni druge.
Miloš, pored svih obaveza, stiže pevati i u crkvenom horu, nedeljom na misi, a privatno je, kažu, veliki perfekcionista.
“Priznajem da sam zahtevan. Našao sam se na poziciji čuvara narodne baštine i nemam pravo da menjam tradiciju ili ubacujem nešto svoje. Treba da bude onako kako jeste, kako su nama naši stari ostavili, i naša je dužnost i obaveza da to sačuvamo i prenesemo na mlađe generacije. Samo u poslednjih 14 godina otrgli smo od zaborava 14 običaja, pošto se svake godine za smotru prijavimo na takmičenje sa nekim šokačkim običajem iz Sonte. To su uglavnom običaji koji su u velikoj meri zaboravljeni ili potisnuti. Ostalo je zapisano u nekom zapisu nešto šturo, ili u sećanjima starijih meštana. Ide se po selu kod starijih ljudi, raspitujem se, napravimo koncept i radimo po tome. Sa svakim od ovih običaja najmanje smo došli do pokrajinskog nivoa takmičenja svake godine”, ponosan je Vodeničar, a naročito na nagradu koju su ove godine doneli sa republičke smotre, priznanje za originalnu nošnju.
Ono što im predstoji u narednom periodu jeste nastup na Bodrog Festu u Bačkom Monoštoru 10. avgusta, potom i spremanje tradicionalnog Grožđebala u Sonti, nakon toga pripreme za pokrajinsku smotru folklora, ali i za veliki godišnji koncert.
Mi im od srca želimo da sve protekne upravo onako kako su zamislili, a Milošu da sačuva motivaciju, te i u narednom periodu ostane brižan čuvar tradicije meštana svoga sela, ali i pravi primer dobrog, vrednog i uzornog porodičnog čoveka i domaćina.
