PRIČE IZ KOMŠILUKA: Nikolina borba za život bez bola
Pedesetpetogodišnji Nikola Šerer iz Apatina, uprkos brojnim zdravstvenim izazovima koje je prolazio tokom života i nesnosnih bolova koji se iz godine u godinu pojačavaju, i dalje hrabro i dostojanstveno prilagođava svoju svakodnevnicu bolesti koja ga je zadesila i ne odustaje od želje da svoj život vrati u normalu. Nakon što je pobedio redak maligni tumor zbog kog je imao 10 operacija na glavi, problem sa skoliozom, koji je počeo još u mladosti, došao je do stadijuma u kom se naš sagovornik otežano kreće, trpi svakodnevne bolove i niz drugih problema. Operacija u Indiji Nikolin je jedini spas u ovom trenutku, ali još uvek nema dovoljno novčanih sredstava da otputuje na istu. Ovaj nekada strastveni košarkaš i bubnjar danas se sa setom seća igranja basketa u nekadašnjem “Partizanu” i sviranja bubnjeva u bendu, ali i najobičnije šetnje kraj Dunava, bez bola. Ne propustite upoznati ga u novoj priči iz našeg serijala, te mu možda i pomoći ukoliko ste u mogućnosti.
Rođeni Apatinac, Nikola Šerer, detinstvo je proveo u samom centru grada, na mestu današnjeg Trga Nikole Tesle.
“Prvih 25 godina života proveo sam na tom mestu. Koliko me lepe uspomene vežu za taj deo govori podatak da i dan danas kad god sanjam, svi su mi snovi vezani za stan u centru, iako sam ovde u kući na periferiji grada već preko 30 godina”, iskren je naš sagovornik.
Osnovnu i srednju školu Nikola je završio u Apatinu, nakon čega je dobio zvanje mašinskog tehničara. Tokom tog perioda, kaže, najviše ga je zanimao sport, naročito košarka.
“Redovno sam igrao basket i non stop visio na terenima nekadašnjeg “Partizana”. U Partizanu sam provodio gotovo svo svoje slobodno vreme. Znali smo, kad padne sneg, uzeti lopate i metle, očistiti teren i igrati košarku. Baš smo bili fanatici. Imao sam dobar odraz, mogao sam zakucati, iako nisam jako visok”, sa setom se prisetio naš sagovornik kom je još kao tinejdžeru, pred kraj osnovne škole dijagnostifikovana skolioza.
“Kao tinejdžer, s vremena na vreme sam osećao neke male bolove, ali tome nisam pridavao značaj. Nakon što mi je dijagnostifikovana skolioza, negde u osmom razredu, bilo je tada oko 30 stepeni, na Banjici sam proveo oko mesec dana, gde sam dobio da radim vežbe i tako se to završilo tad”, ispričao je.
U međuvremenu, završava Višu mašinsku školu u Novom Sadu, a potom počinje i raditi.
“Pre sticanja diplome, radio sam nekoliko godina u pivari kao tehničar na održavanju, posle sam radio u hladnjači pripravnički godinu dana i potom iz hladnjače, nakon što sam pomagao majci u radnji, 2004. počinjem raditi u brodogradilištu kao inženjer. Dok sam tamo radio, moj drug iz detinjstva i ja odlučimo da steknemo zvanje diplomiranih mašinskih inženjera, te tako uz posao završavamo fakultet. Nije bilo lako, ali uz podršku koju smo pružali jedan drugm, i taj san smo ostvarili negde u četrdesetim godinama”, ponosan je Šerer.
U međuvremenu, naš sagovornik počinje da radi i kao frilenser, u čemu je i danas jako uspešan, pa uprkos tome što ne može dugo sedeti, našao je način da to i dalje radi, iz kreveta.
Osim skolioze kojoj nije pridavao puno značaja kao mladić, Nikolini zdravstveni problemi kreću 1999. godine, kada mu u Somboru uklanjaju izraslinu na glavi, misleći da je aterom – masno tkivo. Nakon što mu se to ponovo vratilo, odlazi na VMA u Beograd, gde takođe prvobitno sumnjaju na aterom, ali se ispostavlja da je nešto mnogo ozbljnije u pitanju.
“Ispostavilo se da je u ptanju sarkom – maligni tumor tkiva i kože. Zakazali su mi hitnu operaciju i radikalno opsecanje. Ukupno sam 10 operacija na glavi imao. Svake tri godine mi se vraćalo. Te 2014, kad je trebalo da radim operaciju skolioze, opet se pojavio recidiv sarkoma, i to u najtežoj varijanti, uz udubljnje na kosti. Tad su mi odstranili i deo lobanje radi predostrožnosti. Godinu dana su me pratili, da vide kako se to ponaša, a taj deo mi je bio prekriven samo kožom, bez lobanje. Morao sam celu godinu praktično biti pod staklenim zvonom, sve dok mi nisu potom, kad su videli da je sve u redu, zatvorili lobanju i stavili mi veštačku kost. Bogu hvala, tada se priča sa tumorom smirila”, zahvalan je Nikola.
Ipak, njegova sreća nije dugo trajala, jer je u međuvremenu problem sa skoliozom bivao sve gori.
“Veći bolovi mi zapravo kreću kad sam prestao raditi u brodogradilištu, 2011/2012. Prvo kreće taj centralni bol. Sve manje sam mogao trčati i nisam više mogao igrati košarku. Sve mi je to počelo uticati i na bešiku, sa čim i danas imam velikih problema. Opet odlazim na Banjicu, prihvate da mi operišu skoliozu, sve odradim, dođem na prijem, a doktor koji mi je prethodno zakazao operaciju u međuvremenu je otišao u penziju. Ipak me prime. Proveo sam tamo dve nedelje, nagledao se svega, a posle konzilijuma odlučuju da me ne diraju iako je onda već bila deformacija 45 – 50 stepeni. Kako me nisu hteli operisati, odlazim na VMA kod dr Savića. On mi je video spondilolistezu – skliznuće kičmenog pršljena, te odlučuje to da mi operiše. Dobio sam 4 šrafa, dve šipke i taj kejdž sa tim koštanim graftom, ali posle toga sam i dalje osećao bol koji se prebacilo na levu stranu, plus još veća iritacija bešike”, ispričao je Šerer.
Godine 2014. konačno je trebalo da dođe na red operacija skolioze, ali zbog operacija tumora cela stvar ostaje na čekanju. Sve vreme se bolovi pojačavaju, a u međuvremenu, 2016. počinju problemi i sa žučnom kesom, što mu takođe operišu na VMA.
“Nakon operacije žučne kese, dr Savić 2017. godine odredi kao prioritet da treba operisati levi sakroilijačni zglob. Kako se to samo privatno radilo, a ja tada nisam imao te novce, odem u privatnu kliniku kod drugog spinalnog hirurga sa kojim je bilo dogovoreno da mi uradi refiksaciju šrafa i dekompresiju nerva koji je bio pritisnut. Međutim on mi je odstranio celu levu stranu implantata, što nije bilo po dogovoru i posle 25 dana se uočilo da mi je uradio defekt dure, odnosno likvor mi je počeo curiti, što je ustanovio ovde kod nas dr Krajačić, pa sam posle 25 dana morao hitno ponovo kod istog spinalnog hirurga na operaciju da mi zatvori to curenje likvora, jer je bilo opasno. I ovu drugu operaciju sam uredno platio, iako je bila njegova greška. Za ove dve operacije još uvek otplaćujem kredit”, s gorčinom u glasu se prisetio.
Kako je u međuvremenu čuo za doktora Aleksića koji radi skolioze, 2022. ponovo odlazi na Banjicu.
“Aleksić me je pregledao, prihvatio da mi radi operaciju i čekao sam više od godinu dana na listi. Ipak, kako je bilo komplikovano zbog te povrede dure, posle konzilijuma me odbiju. Objasnili su mi da, pošto mi je povređen likvor i dura, to je stvar više za neurohirurga, jer su oni stručniji za to. I tako me po drugi put odbiju na Banjici”, saznajemo od Šerera.
Ovo ga nije pokolebalo i odlazi ponovo kod doktora Savića, u privatnu kliniku.
“Cifra je bila tada oko 15.000 evra, što je bilo teško skupiti. U međuvremenu je porasla, i to samo za korekciju skolioze, od T10 do sakruma, bez gornjeg dela kičme. Međutim, dok sam razmišljao kako da sakupim novac, stupio sam u kontakt sa doktorom Naikom iz Indije, iz bolnice u Nju Delhiju, gde je on načelnik odeljenja za spinalnu hirurgiju. Ništa mi nije naplatio pregled, a on bi mi radio celu kičmu, ne samo donji deo. Za celu kičmu, dr Savić mi je dao ponudu od 28.000 evra, ali radio bi samo od nazad, a dr Naik lumbalni deo radi i od napred i odnazad tu korekciju skolioze, što je mnogo bolja varijanta. Inače, tamo u Indiji je već uspešno operisano četvoro pacijenata iz Srbije koji su imali neuspešne operacije u našoj zemlji i otpisani su ovde”, ispričao je Šerer.
Levo je snimak Nikoline kičme, a desno je primer operisane skolioze dr Nika
Prema njegovim rečima, kompletna operacija bez puta, boravak 21 dan sa pratnjom, košta oko 50.000 dolara.
“Ukupno sam do sad skupio oko milion dinara, a treba 7 ukupno. Za samu operaciju, što je prioritet, 5,5 miliona. Stanje se kontinuirano pogoršava, a na poslednjem snimku iz marta meseca krivine su bile oko 60 stepeni. Operacija je neminovna i drugog rešenja nema. Dr Naik je bio ove godine u Srbiji u Vrdniku. Pričali smo, pregledao me je, kao i druge naše pacijente. Jako je dobar čovek, prijatan, prizeman, sve detalje mi je objasnio. Savetovanje doktora iz Nemačke i Švajcarske, samo za onlajn konsultacije traže 500 evra, a ovaj doktor iz Indije to sve besplatno radi. Takve vrste operacija u Švajcarskoj, Nemačkoj i Americi 3 do 4 puta su skuplja i jako je važno da to što više ljudi zna, a koji imaju slične probleme”, saznajemo od Nikole.
Našem sagovorniku najveću podršku pružaju supruga, sinovi i majka. Da nema njih, kaže, ne zna kako bi izdržao. Pije jake opojne analgetike protiv bolova koji utiču i mentalno na čoveka, a sam hronični bol koji se godinama trpi takođe utiče na psihu. U poslednje vreme gotovo nigde ne ide, jer ne može dugo da sedi i hoda, a sa porodicom je poslednji put bio na odmoru davne 2010. godine.
Osim u frilensingu i vremenu koje provodi sa porodicom, Šerera najviše opušta muzika. Kako nam je otkrio, nekada je svirao bubnjeve u bendu, u čemu je beskrajno uživao, ali pre nekoliko godina ih je prodao, jer, nažalost, zbog svog trenutnog zdravstvenog stanja, ne može više da ih svira.
Šerer je beskrajno zahvalan svim ljudima koji su mu do sad uplaćivali novac i pomagali na bilo koje druge načine, ali njegova borba i dalje traje, te svi koji su u mogućnosti, mogu mu pomoći putem Humanitarne fondacije “Budi human”.
Zdravi ljudi imaju puno želja, a bolestan samo jednu. Nikola u ovom momentu samo želi da sve ovo prođe, da ga operišu, da sve lepo sraste, kako bi se vratio svom normalnom svakodnevnom životu. Mi mu od srca želimo da tako i bude, pa da nastavi uživati u malim svakodnevnim stvarima sa svojom porodicom, ponovo zasvira bubnjeve, pa čak i odigra partiju basketa.
Naše malo njemu će puno značiti, zato apelujemo da svako ko je pročitao ovaj tekst makar pošalje jednu sms poruku sadržine 1646 na 3030. Za Nikolin život bez bola!
