PRIČE IZ KOMŠILUKA: Srđan Rađenović, bubnjar velikog srca
Nesuđeni gitarista, danas uspešan bubnjar benda “Prljavi Romeo”, Srđan Rađenović, od onih je Apatinaca koji plene dobrom energijom i večitim dečačkim osmehom. Sa bratom Stevom bliži se hiljaditoj svirci, od kojih su mnoge bile humanitarnog karaktera, a svoju ljubav ka muzici, kroz radionice u vrtićima, često i rado prenosi na mlađe generacije. Veliki ljubitelj motora, zaljubljenik u muziku, sport, prirodu i životinje, naš sagovornik je skrojio život baš po svojoj meri. Ne propustite u nastavku pročitati još jednu lepu i inspirativnu priču iz komšiluka.
Četrdesetjednogodišnjem Srđanu Rađenoviću iz Apatina muzika je sastavni deo života od malih nogu, a od njega saznajemo da najviše zasluga za to ima njegov otac.
“Od kad znam za sebe, sve mi se vrti oko muzike. Ćele je svirao gitaru. Bukvalno, čim smo se rodili brat i ja, okačio nam je gitare iznad krevetića. Nije nas forsirao, ali nam je preneo ljubav ka muzici. Svirao je rok, najviše za svoju dušu. Imao je ogromnu kolekciju ploča i u našoj kući uvek se slušala dobra muzika”, ispričao je Srđan.
Kao solidan đak u osnovnoj školi, koji se pomalo bavio i recitovanjem, našem sagvorniku zapravo su u to vreme interesovanja bila pretežno vezana za sport. Dugo je trenirao košarku, a tek na kraju osmog razreda počinje ozbiljnija ljubav ka muzici.
“U tom periodu smo brat i ja uzeli te gitare koje su bile okačene iznad naših kreveta i počeli ih svirati. Ćale nam je pomagao u učenju. Paralelno je imao svoju automehaničarsku radionicu, računajući da ćemo mi to jednog dana naslediti. Na kraju je zatrpao kanal, alate zamenio za instrumente i radionicu pretvorio u muzički studio, te nas u tom smislu zaista podržao. Svirali smo obojica gitare, ali sam ja vrlo brzo došao u dodir i sa bubnjevima. Želeo sam malo probati, a na kraju sam se zaljubio u taj instrument i odlučujem se za njega. Učio sam sam svirati, brat je već tada imao bend, ja sam ih gledao i svidelo mi se. Onda sam u međuvremenu upoznao Duću Mešinkovskog, išao sam kod njega da mi pokaže neke stvari i tako je sve počelo”, prisetio se Srđan.
Prema njegovim rečima, nakon oko mesec dana sviranja bubnjeva, poziva svog prijatelja Igora Gnendingera, sa kojim je trenirao košarku, a ujedno svirao gitaru, te uz podršku brata Steve i Vlade Đurića osnivaju bend Peti element.
“To je bilo 2002. godine, a kako se u međuvremenu pojavio boys bend “Peti element” na RTS-u, odlučili smo da promenimo ime nakon dve godine i tada nastaje Antologija. Kao Antologija, izdali smo autorski album, išli na Gitarijade, gde smo osvajali nagrade, super se zabavljali, tezgarili... Moram da napomenem da, u fazi kada smo počinjali sa svirkama kao Peti element i Antologija, pored mog ćaleta koji nam je pomagao, tu je od velike podrške bio i Igorov ćale, Milenko Gnendinger. On nam je davao maksimalnu podršku, vozao nas na svirke dok nismo položili i posle je kupio kombi koji je nama ustupio da idemo na svirke sa njim. Za nas je u to vreme to bila ogromna podrška i puno nam je značilo”, iskren je Rađenović.
Kako je ostatak benda više težio nekom progresiv metalu, a Srđan i njegov brat mekšoj varijanti u muzici, tako se ekipa razilazi i tada nastaje bend Change 2008. godine.
“Tada ponovo kreće autorski rad, opet takmičenja, na kojima smo solidno prolazili. Na Zaječarskoj gitarijadi smo stigli do finala i sa Change-om izdali jedan disk. Onda opet nailazimo na problem s nazivom benda. Naime, pojavio se youtube i kad ukucaš Change, sve će izbaciti sem nas. Morali smo misliti o tome, prvenstveno zbog klubova u kojima smo nastupali, a onda dolazimo do zaključka da bi najidealniji naziv benda bio Prljavi Romeo, baš iz razloga što pravimo tu neku rifovsku muziku, tzv. prljav zvuk sa nekim romantičnim tekstovima”, objasnio je naš sagovornik.
Kao Prljavi Romeo počinju svirati 2013. godine. Tokom tog perioda, postavka se menjala, ali je osnova uvek ostajala ista, braća Srđan i Stevo Rađenović, i i basista Boško Olujić. Zajedno nastupaju širom Srbije, u Repubici Srpskoj, BiH, a pod ovim nazivom izdali su i tri autorska albuma. Relativno skoro proslavili su 15. rođendan benda, pa iako sviraju i obrade, publika jako dobro prepoznaje i njihove pesme.
Sa prvog albuma naziva „Sećanja“ izdvojile su se pesme „Disko mama“, „Amajlija“ i „Ledena“, sa drugog albuma „Svojim putem vođen“ kao najpopularnije su se izdvojile pesme „Čekali na nas“ i „Mogla si da budeš mi sve“, dok je sa trećeg albuma „Bodri me“ srca publike najviše osvojio hit „Kriza srednjih godina“, ali i pesma „Podvala“.
Kako saznajemo od Srđana, tekstove uglavnom piše Stevo, ali i Boško. On je za bend samo jednu pesmu napisao, „Dom u srcu“, a muziku prave zajedno.
Približavaju se hiljaditoj svirci, što planiraju obeležiti početkom sledeće godine, a naš sagovornik u bendu, pored sviranja, dogovara, pregovara i organizuje svirke, pravi repertoar, vozi, radi promociju benda kroz stranice na društvenim mrežama, a montirao je i nekoliko njihovih spotova.
Interesantan je podatak da Rađenović piše poeziju još od srednje škole, a za bend je napisao samo jednu pesmu.
“Imam bar 50 pesama napisanih. Odavno pišem, ali se to ne uklapa u tematiku benda, jer ja više pišem neke životne teme, a mi sviramo pretežno ljubavne pesme”, ispričao je, te dodao da veruje da će jednog dana objaviti svoje pesme.
Naš sagovornik po struci je mašinski tehničar, ali ne radi u struci.
“Završio sam školu za mašinskog tehničara, iako sam zapravo želeo biti trgovac, ali te godine je bila tako velika navala na taj smer, da se nisam uspeo upisati u Sombor. Sticajem okolnosti, evo već punih 18 godina unazad radim upravo kao trgovac u Kastelu, prodavnici opreme za kupatilo. Jako sam zadovoljan. Poslodavci su izuzetno korektni i bukvalno šta god da treba, izađu nam u susret”, iskren je Rađenović.
Srđan je veliki ljubitelj motora. Dugi niz godina je bio aktivan član Moto kluba Panter Apatin, i kako se u međuvremenu oženio, dobio decu i prodao motor, iščlanio se, ali i dalje im pomaže kad god je u mogućnosti, te je kao spoljni saradnik zadužen za bendove kada su moto susreti u pitanju, zadužen za binu, za doček bendova i druge stvari vezano za taj deo organizacije moto skupova i svirki.
Rađenović je tokom svoje muzičke karijere uzeo učešće u desetinama humanitarnih svirki. Od onih je koji se rado odazivaju, pa i sami organizuju razne humanitarne događaje, a svoju ljubav ka muzici voli da prenosi na mlade, te je tako više puta organizovao radionice za decu iz vrtića.
Rekreativno ide u teretanu, radi sebe, a gaji i nemačke ovčare. Kaže da je kupio parče zemlje na kojoj sa porodicom pravi neku svoju oazu... Ima jako malo slobodnog vremena, a najviše voli da ga provede sa porodicom, suprugom i svoja dva sina. Oni su mu, kako je otkrio, najveća podrška, ali i roditelji, brat sa svojom porodicom, prijatelji...
Srđan je od onih ljudi koji smatra da se sve može rešiti, tako da nema mesta stresu. Optimističan, odmeren, uvek nasmejan, a kada je muzika u pitanju, kaže da nema nikakve ambicije više. Kako nam je otkrio, najviše je ponosan na to što je ostao dosledan sebi upravo kada je muzika u pitanju.
“Nekako sam se ostvario. Sve smo prošli. Svirali širom Srbije, Republike Srpske, Bosne i Hercegovine, gostivali na nacionalnim televizijama, učestvovali i osvajali nagrade na Gitarijadama… Uživam u vremenu koje provodim sa porodicom, zadovoljan sam poslom koji radim, a kad odem na svirku vikendom, ja sam cele sledeće nedelje ispunjen. Džaba sve materijalno, kad nemaš duhovnu hranu, jer to je nešto najlepše”, zaključio je Rađenović.
Mi mu u svakom slučaju želimo da se taj put nastavi, te da, ako ne pre, podelimo dobru energiju na hiljaditoj svirci, a potom da započne brojanje do sledeće hiljade, uz još mnogo novih albuma koja će osvojiti srca publike.
