PRIČE IZ KOMŠILUKA: Stevin sevdah satkan od najlepših emocija
Četrdesetjednogodišnji Stevo Desnica za sebe kaže da je prosečno ličko dete, odraslo preko pruge, na Kružnom nasipu. Ipak, ovaj skromni Apatinac itekako je poseban, naročito zbog svog talenta kada je muzika u pitanju. Iako samouk, Stevo je postao izuzetno cenjen kao pevač među ljubiteljima sevdaha i starih narodnih pesama, a na emociju koju prenosi preko ove vrste muzike retko će ko ostati imun. Godinama je bio vokalni solista na Radio Novom Sadu, u čuvenoj muzičkoj emisiji “Iz našeg sokaka” stigao do finala, sarađivao sa najeminentnijim pevačima sevdaha, nastupao širom zemlje i regiona, te gostovao u brojnim muzičkim emisijama na Radio televiziji Vojvodine. Ne propustite u nastavku pročitati još jednu lepu i inspirativnu priču iz našeg serijala.
Naš sagovornik ističe da detinjstvo pamti po najlepšim uspomenama, u toplom porodičnom okruženju i sa predivnim komšilukom.
“Odrastao sam u jednom specifičnom kraju, preko pruge, na Kružnom nasipu, gde su bili divni ljudi, divan komšiluk, divan narod, lički, iz istog kraja doseljenici i svi njihovi potomci, kao i ja. Jedan nezaboravan period… U kući smo živeli deda, stric, strina, otac, majka, sestra i ja, pored drugi stric i njegova porodica i sve smo radili zajedno, velika porodična druženja, slave, rođendani... To me naučilo da cenim porodične vrednosti”, iskren je Stevo.
Kako nam je otkrio, na ćošku pored njegove kuće bila je čuvena kafana “Mostarske kiše”, a zahvaljujući kojoj je vrlo rano zavoleo muziku.
“U toj kafani je preko leta bila živa muzika i to je bilo nešto najatraktivnije u kraju. Sećam se jedne pevačice koja se zvala Anđa i koja je svako veče otvarala program pesmom “Ah, moj Aljo, crne oči”, i tako sam ja zavoleo pesme i sevdalinke”, prisetio se Desnica.
Osnovnu školu naš sagovornik završava u Apatinu, a potom Srednju poljoprivrednu u Somboru, veterinarski smer.
“Oduvek sam mnogo voleo životinje. Praktično sam odrastao po štalama. Imali smo, dok sam bio dete, stoku i zemlju, voleo sam da pomažem i uživao u tome. Imali smo konje, svinje, koze, živinu, a komšije su imale kravu, pa sam voleo da idem s baba Jelom na mužu, da pijem ono vruće, tek pomužen mleko”, priča Stevo i dodaje da je srednjoškolsko obrazovanje u potpunosti ispunilo njegova očekivanja.
“To je bio divan period… Dobra ekipa, dobro obrazovanje, profesori starog kova, disciplina, uz puno uzajamnog poštovanja. Stručne predmete i praksu sam obožavao. Posle srednje nisam uspeo u Beogradu upisati Veterinarski fakultet, te tako upisujem Tehnološki u Novom Sadu, ali nije mi se dopalo.”
Pored životinja i veterine kao životnog poziva, velika ljubav našeg sagovornika je muzika. Iako samouk kada je pevanje u pitanju, tokom niza godina bavljenja ovom vrstom umetnosti, postao je izuzetno cenjen u svojoj branši.
“Oduvek sam znao puno pesama, a voleo sam isključivo sevdalinke i stare narodne pesme, ali to nikad nije bilo popularno i moderno. Nikad nisam imao ambiciju da imam bend, jer me to komercijalno i materijalno ne zanima, samo sam želeo da uživam u muzici i pevam ono što volim”, izjavio je.
Ubrzo, Desnica počinje odlaziti na muzičke audicije, nakon čega ga primaju u Radio Novi Sad, gde je godinama radio kao vokalni solista. Takođe, takmičio se i u čuvenoj muzičkoj emisiji “Iz našeg sokaka”, gde je došao do finala, među 6 najboljih, i upoznao brojne pevače iz Srbije i regiona.
“Ostvarila mi se želja da upoznam najbolje pevače sevdaha, da sarađujem sa njima. Nekoliko pevača mi je pokazalo neke trilere, kako treba disati, a ostalo sam sve učio sam. Znao sam po 200 puta da preslušam jednu pesmu kako bih je otpevao što bolje”, priča Stevo.
Naš sagovornik kaže da iz tog perioda nosi prelepa iskustva, naročito iz situacija kada su emisije išle uživo, jer to nije ni malo lako, čak ni za profesionalne muzičare, ali sve ga je to izbrusilo i učinilo boljim pevačem. Desnica je gostovao u brojnim emisijama na Radio televiziji Vojvodine, “Neka pesma kaže”, “Dodati život godinama” i druge, a nastupao je i na velikom broju različitih koncerata, vezano za tradicionalnu narodnu muziku. Kaže da ga Romi u Apatinu obožavaju, pa kad god imaju neko slavlje, obavezno mora da peva. Nekoliko godina je pevao u somborskom narodnom orkestru Spomenar, ali u trenutku kada je počela pandemija korone, sve je stalo.
Kako je naš sagovornik vernik, te redovno ide na liturgije, posti i hodočasti, tako je igrom slučaja počeo pevati i u crkvi.
“Kako su tokom korone stale sve moje aktivnosti vezano za muziku, u međuvremenu me je naš sveštenik, otac Željko Vasić, pozvao za pevnicu da pevam s njima u crkvi. Iako sam se dvoumio, jer je to ozbiljna stvar, na kraju sam pristao i evo danas sam baš ponosan na svoju odluku”, saznajemo od Steve, kojeg od prošle godine redovno možemo čuti na službama u Hramu Sabor Svetih Apostola u Apatinu.
Kako je naš grad mali i svi se znaju, tako je za našeg sagovornika uskoro usledio novi poziv, poziv u Gradski hor “Jedinstvo”, kom se priključio početkom ove godine.
“Moram priznati da sam na početku čak imao i malu tremu na prvoj probi hora, ali cela ekipa je toliko predivna, da imam utisak da sam sa njima godinama. Svi članovi su me jako lepo prihvatili, družimo se, nastupamo, putujemo i uživamo u svakom smislu te reči. Iskoristio bih priliku da pozovem sve ljude koji vole muziku da nam se pridruže. Imamo šarenolik repertoar, a zapravo su ta druženja i dobra energija među članovima hora nešto što je svakako vredno iskusiti”, smatra Desnica.
Naš sagovornik trenutno nema stalno zaposlenje. Radi sezonske poslove, a kako od malena to voli, i dalje gaji životinje, uglavnom živinu, za svoje potrebe. Kaže da u struci, nažalost, nije mogao da nađe zaposlenje.
“Ovde u Apatinu je to slabo, nema životinja, sve se svelo na pse i mačke. Ne znam da li jedna kuća u Apatinu ima kravu danas, a nekad je svaka kuća u mom kraju imala barem svinje i živinu. Zato i dalje gajim životinje za svoju dušu, pa me, pored pesme, i to ispunjava.”
U slobodno vreme, Stevo najviše voli da vozi bicikl, boravi u prirodi, druži se sa prijateljima i putuje. Privatno je izuzetno emotivan i pozitivan. Priznaje da ne voli svađu i konfliktne ljude, te ih izbegava u širokom luku. Želja mu je da napravi arhivske snimke za radio Novi Sad, Beograd i Sarajevo, stare narodne pesme sa njihovim orkestrima, što bi išlo u njihovu arhivu i čuvalo se za buduće generacije. Kaže da ima poznatih pevača koji su tokom cele svoje karijere pevali sevdalinke, nisu snimili ni jednu komercijalnu pesmu, a za arhiv nekog radija ostavili stotine trajnih snimaka. Upravo takvi umetnici mu se dopadaju i oni su mu uzori, a mi mu od srca želimo da krene stopama svojih uzora i ostvari svoje želje. Do tada, mi ćemo svakako nastaviti uživati u njegovom glasu, u crkvi ili na nastupima hora.
